Како је за „Дневник” посведочио председник месног одбора Матице Словачке у Хајдучици Владимир Хуђец, први Словаци су у село доселили 1809. и заједно са Мађарима су радили као надничари на имању оснивача Иштвана Дамаскина, те се заједно сматрају оснивачима села. До данас су Словаци најбројнија нација у том месту, те није за чудити што су културу свог народа овековечили у етно Музеју.
– Од када постоји КУД „Братство”, један од циљева је да се сачува наша баштина, од фолклора, музике и језика до неговања традиције и обичаја. Тежили смо ка томе да имамо свој простор у ком ћемо се састајати и чувати наше благо, те смо 2007. успели неким договорима да откупимо кућу и преуредимо је у етно Музеј. Кућа је треће генерације, типична војвођанска, грађена 1907. године од набоја и у њој су изложени предмети који су се користили у периоду између ратова, као и после Другог светског рата. Чини ми се да смо у последњем тренутку успели да сачувамо један мали део нашег наслеђа – рекао је Хуђец, показујући нам зелену баштенску кофу за заливање и рекавши да је колегама из Музеја Војводине била много занимљива, те је красила део изложбе посвећене стогодишњици колонизације добровољаца на просторе Војводине…
Предња соба и кухиња су опремљени тако да аутентично представљају некадашњи начин живота с краја 19. века па на овамо: два кревета са леве и десне стране, на којима је душек од сламарице, прекривен великим перјаним дуњама, уз огромне перјане јастуке. Ту је антиквитетни орман у ком су наслагане ношње. Стари сто и столице уз комоду дочаравају стил који је практикован кроз историју.
– Нисмо желели да нагурамо што више предмета, већ смо гледали да све поставимо тако да има смисла, те да на што аутентичнији начин представимо живот тадашњих Словака. Кућа је била кројачка, па су ту изложене и две шивеће машине из давних времена – објашњава наш саговорник, сетивши се тог момента да за опасачем има стари рог, који нам показује и говори да су косци некада у њему држали камен, тзв. ослу којом су оштрили косу.
Лора се навозала и отишла у пензију
Превозно средство „Лора” је било карактеристично само за Хајдучицу, каже Владимир, што се такође може видети у музеју. Ради се о вагонету који се кретао по ускотрачној прузи, а вукао га је коњ. Лора је изграђена са намером велепоседника да пре рата лакше превозе робу до железничке станице, која је од Хајдучице удаљена пет километара. После рата је служила као саобраћајно превозно средство и била је усклађена са редом вожње воза, па је тако пошта довожена и одвожена. Када је уведен аутобуски саобраћај, тако је и Лора отишла у прошлост.
Сама кућа има 116 година, а на питање који предмет је најстарији који баштине, Владимир каже да је то највероватније фотографија младенаца коју имају у збирци старих слика у једном албуму.
– Пре десетак година је на једном конкурсу Завода за културу војвођанских Словака баш та фотографија проглашена за најстарију слику младенаца у Банату. Она датира негде с краја 19. века. Младенци са фифером, у карактеристичној ношњи која се нигде више не види. Све остале слике младенаца су већ другачије. Разбој је такође један од старијих предмета које баштинимо, а интересантан је по томе што је ручно тесан. Све предмете смо иначе успели да набавимо захваљујући људима који су желели да нам их поклоне, осим једне дуње која је купљена – истиче Владимир, док ми пробамо домаћу словачку посластицу, шишку, прављену по старој рецептури, а са пуно љубави.
Посета има, али не много, каже нам Розалија, Владимирова жена која заједно са њим негује историју Словака. Општина је интересантна по дворцима, те у складу са походима на каштеле, уклопи се и посета Етно кући.
– Налазимо се у туристичкој понуди Пландишта, те нам највише долазе организоване туре. Нудимо им доручак и то увек буде ’леба, масти и паприке, по војвођански. Ако је посета у периоду када је време чварцима, и то им понудимо. Уз шишке, домаће словачке посластице и бухтле са маком, обиђу куће, а у селу купе домаће произовде, јаја, тестенину, мед и слично – поносно ће Розалија.
У музејски простор је доста уложено, пре свега рада, с обзиром на то да је кућа била закључана седам година. Тако су староседеоци завукли рукаве и кренули у рашчишћавање. Све су добровољно средили и уредили, а помоћ су добили и од Општине, Покрајинског секретаријата за образовање, управу и националне мањине, као и од Канцеларије за Словаке у дијаспори Владе Републике Словачке…
Ивана Бакмаз
