Филм приказује реконструкцију старог обичаја сомборских Срба, који су на један специфичан и свечан начин представљали широј друштвеној заједници нову младу која је дошла у породицу.
Председник ГКУД „Раванград“ прим. др Милан Божина захвалио се свим актерима који су учествовали на пројекту, свим домаћинима на локалитетима где је сниман филм, а посебно се захвалио аутору овог пројекта. Члану „Раванграда“, Слободану Вукобратовићу. Ово је један од пројеката које је Град Сомбор подржао на конкурсу за очување нематеријалне културне баштине, а у име локалне самоуправе премијеру су пропратили члан Градског већа Срђан Савић и помоћница градоначелника Јована Миљевић која се захвалила „Раванграду“ што кроз свој труд, рад и истрајност чувају песме, игре и обичаје.
Слободан Вукобратовић, као аутор пројекта, представио је пут од идеје до тога да се кроз овакав видео- пројекат сачува од заборава један стари обичај специфичан за Сомбор и његову околину.
- Сабирајући сачуване фотографије и писане трагове, остварили смо овај пројекат под називом „Сомборски убрађај“. Као чувар фолклорне традиције српског и буњевачког народа са ових простора, „Раванград“ је одлучио да овај обичај Срба, као изузетан раритет карактеристичан само за Сомбор и околне салаше, документарно-играном реконструкцијом сачува од заборава. Тај животни обичај сомборских Срба готово више нико ни не памти, јер је прошло 70 година како је изобичајен, остали су тек скромни записи и пожутеле фотографије као документи да сведоче о његовом постојању - рекао је Вукобратовић, док је сам обичај убрађивања и његово значење, публици стручно представила Љубица Бачић из Градског музеја.
Сам убрађај, који је називан и убрадач, је у суштини врста женске свечане ношње коју су до почетка 20. века као повез или мараму носиле младе сомборске Српкиње од удаје до рођења првог детета. Убрађај је свекрва поклањала снахи на дан венчања и ношен је само при одласку на недељну литургију или о каквим великим црквеним празницима. Обичај је био да се прве недеље по удаји млада снаха у друштву свекрве појави у цркви у убрађају, који је могла да добије као нови или да га наследи управо од мајке њеног супруга.
Убрађај као део народне ношње који су носили најчешће младе жене са Сомбору околних салаша састојао се од три дела - широке златне чипке, велике беле мараме или вела у облику правоугаоника и од сувог или вештачког цвећа. Чипкани део је уоквиривао лице младе тако да коса није могла да се види, а како овај крути комад гардеробе не би гребао врат и лице жене под браду јој је стављан комад црвеног сатена или сомота. Правоугаона марама, украшена рељефним златовезом са флоралним мотивима, везивала се тако да је шира страна са златном чипком и наборима прекривала груди, док је ужи део мараме украшен чипком и везом падао преко леђа нове снахе. Вештачко цвеће, као симбол плодности и лепоте, прављено је од сомота или свиле у облику ружа, булки и класја жита и стављано је са обе стране и изнад лица жене.
Милић Миљеновић
