Душан с поносом истиче да је Црепајац, Банаћанин и Србин из Баната, јер колико год досежу корени, његови су живели у Банату.
Најкраће: Банаћанин и рокер! То су Душине две љубави и опредељења: блуз и рокенрол, а Банат поврх свега! Из тога произилази све оно што је до сада радио. Сада већ далеке 1984. године у Црепаји је отворио прву кафану која се звала “Ударник”, мада је према првој замисли требало да се зове “Комитет”, али је од тог имена одустао јер је на дозволу чекао две године.
- Назив “Ударник” и два укрштена чекића на фирми су ипак могла да прођу, премда по убеђењу нисам комуниста, нити од ових новопечених демократа, већ сам породично кулак из фамилије која је настрадала од комунизма. Никада нисам био симпатизер леве политичке опције, па сам отворио кафану која се из пародије звала “Ударник”, која је имала концепцију са књижевним вечерима, изложбама и добрим свиркама. У “Ударнику” је изложбу имала и најпознатија сликаркаковачичке наиве Зузана Халупова. Када сам јој предложио да направимо изложбу у кафани, она је занемела, али када је видела како изгледа “Ударник”, попили смо кафу и пристала је. Након три дана дошао један Београђанин и купио комплетну изложбу и препродао – присећа се Глуваков. Са ове дистанце Душа констатује како су у то време трагови комунизма још увек постојали и били истакнути у кафани “Ударник”. Титова слика је била окачена пред тоалетом, због чега су се сви згражавали, приводили власника на информативне разговоре, а када се дешавало књижевно вече обавезно су долазила по два полицајца да се “културно уздижу”.
- Дошао Брана Петровић на књижевно вече, па и нас домаћине и полицајце срамота што су ту, али је Брана на то био навикао... “Ударник” је у кирији био скоро три деценије, а ево шест година како сам купио ову кућу и направио логични продужетак “Банат блуз кафе”. Концепција је остала иста, само што је простор већи– каже наш домаћин из Црепаје.
Идуће године биће пола века Вудстока, највећег догађаја у тој културолошкој револуцији и како вели Душа, колико се код нас осетило шта је био Вудсток и та хипи генерација носила.
- То је био озбиљан хипи покрет, а 1969. године је била прекретница, када је хипи покрет почео да захвата целу планету. Заправо се тада ломило, да ли ће укупна политика планете ићи овим током којим смо сада кренули и видимо докле смо дошли, или ћемо кренути да мање радимо, више учимо и лепше живимо. У Црепаји, ми тога тада нисмо били свесни, али смо у све кренули из неке моде, а не из истинског садржаја хипи покрета, јер је у питању једна озбиљна филозофија. Скоро сам читао Ноама Чомског који је из те генерације хипика и можда је он једини живи критичар планетарног пута ка пропасти – указује Глуваков.
Душа свира гитару, сакупио је позамашну колекцију ових инструмената, па када је његов син почео да се бави музиком врло рано половину колекције је њему поклонио, а Душин син Бранислав Глуваков већ 13 година свира гитару у групи “Ван Гог”...
У “Банат блуз кафеу” понедељком и средом су пробе музике коју обожавају Душа и његови истомишљеници. Једном недељно свирају енглески и амерички рокенрол са примесом банатског поднебља.
Кафе у Црепаји у главној сали на бини има сталну поставку врхунских инструмената, каквом се може похвалити само неколико локала у Европи, па сви европски и светски познати блуз и yез музичари, када гостују у Београду, неизоставно долазе на пробе у “Банат блуз кафе” и бесплатно свирају Црепајцима.
Некада је Душа врло често одлазио у Лондон, јер га је увек привлачио као европски центар рокенрола, а признаје да се у то време бавио шверцом музичких инструмената, што се како каже сада зове бизнис.
На фасади здања у којем је “Банат блуз кафе”, која на лакат излази на две црепајачке улице, издалека је видљив и натпис “Гостионица Карађорђе”.
- Знао сам да је ту некада била кафана и када сам кренуо са рестаурацијом, да колико је могуће вратим у првобитно стање, открили смо испод креча натпис “Гостионица Карађорђе”. Касније сам прибавио дозволу за рад те гостионице из 1924. године. То је било доба еуфорије уједињења, када се певало “Продаћу и коња вранца, за брата Србијанца”, а после се певало и другачије…– прича Глуваков.
У “Банат блуз кафеу” се одржавају разни садржаји, јер су Душа и неколицина његових истомишљеника схватило, да Црепаја као мала средина нема одвише прилике да неко са стране одвише улаже у културу у селу, него да је битно шта сами ураде. Долазе на свирке музичари, окупљају се сликари из околине и иностранства на ликовној колонији, често навраћају писци и филмаyије.
- Београд нам је близу, па долазе и људи из престонице, посебно свраћају људи који имају корене у Банату, а живе негде другде. Вуче их нешто да виде и осете шта је још од Баната остало, а утисци су им двојаки. Онај први, када виде где су дошли, прво се чуде и кажу како ми на селу лепо живимо… Друга клијентела су они који заиста воле блуз и културна дешавања која су некомерцијална, а издамо и по неку књигу – каже Глуваков. Управо се између корица нашао трећи део романа “Црепајачки ђилкош” Душана Балана, о Црепајцима и њиховом менталитету, у издању “Банатског форума”, чији је Глуваков генерални секретар.
- Банатски менталитет у неколико речи је : Како ја оћу! – наглашава Глуваков. – Локал који држим тешко да би могао опстати, да се још увек не бавим издавањем озвучења… Треба много љубави и неког разумевања, да би опстао овакав кафе, поготово на селу. Свима су дражи Цеца, “Пинк” и “Фарме” него yез и блуз, или да се лате књиге и нешто прочитају.
Душа каже да му је простор садашњег кафеа доста велики, изискује озбиљан ангажман и ту вреба опасност да се човек мало погуби, или да скрене у неку комерцијалу, а ако се оде у комерцијалу онда нема повратка.
-Увек је боље остати доследан у некој идеји, колико год може да се издржи, него кокетирати са временом и мењати концепцију – закључује Глуваков.
На питање, како на оно што ради гледају његови вршњаци, паори и Црепајци који се баве другим пословима, власник “Банат блуз кафеа” Душан узвраћа, да, што би се модернијим изразом рекло - живе у кохабитацији…
Милорад Митровић
