Из велеграда на село па од депоније направио рај на земљи

РАТКОВО: Тешко је замислити дете из новобеоградских „спаваоница“ како зреле дане проводи у неком војвођанском селу, ако ни због чега другог , а оно због тога што се из блока 23 сасвим лепо виде светла Сава центра и Интерконтија, док у Раткову, селу тик иза Оџака на путу ка покрајинској столици, Новом Саду, тек по која лампа ионако слабашне јавне расвете ради ноћу.
 ratkovo
Фото: Dnevnik.rs

А управо Милан Дошен представља живи доказ да и то бива у земљи Србији, да не морају баш сви из наших села у велеград, па и тамо за брда она и преко океана бежати.

Елем, седи Милан у том Раткову, које би се због све већег броја малинара и војвођанским Ариљем могло звати, од пензионисања и родитељи су му се придружили, па се пољопривредом бави, и то уз своје највеће љубави, пецање и екологију. Добро, ни то не би било чудно, и паорлук и пецање су за живе људе, али мада плодне земље у околини овог села има, „мали“ проблем је у томе што ни на неколико пушкомета од њега нема ни канала ни речице.

Би човек рекао да су следствено томе Ратковчани, па и они релативно новопечени као Дошени, лишени могућности и пецања и пливања, али цврц. Имају Ратковчани Багер бару, која, данас кад погледате, мање бари а највише језеру сличи, па није ни чудо да је Миланова главна преокупација узгој снова о сеоском туризму.

- И пре су се овде Ратковчани купали, долазили на излете у спарним данима, али некако деценијама на овом прелазу векова све се то запустило, на обали се направила и огромна сеоска депонија, па је Багер бара пре била ругло, него место на коме би човек желео да проведе више времена него што га мука натера - прича Дошен. - Дојадило то, па смо се онда залактили, помогла је и месна заједница, очистили смо све, вода језерска се прочистила оном бунарском, рибу смо запатили, па људи долазе с краја на крај света овде на пецање и у овај земаљски рај.

Присећа се Милан (који је наравно ангажован у овдашњем удружењу пецароша) дана кад су заједничким трудом Ратковчани од ругла лепоту направили. Има ту у Багер бари и тромог шарана и зубате штуке, али ако се нечим пецароши ратковачки хвале онда је то бас.

- Ајде, није да се хвалимо, али био нам је не тако давно један Рус, негдањи светски шампион у риболову на баса и он нас је уверавао да нигде није боље пецао ову врсту рибе него баш у Раткову. Ако лаже Рус, поглед не вара - приповеда Милан и води нас око језера које красе и црвени и жути локвањ, најпоузданији и непогрешиви сигнал природе да је вода еденски чиста.

Док о козама диванимо, дотичемо се и малина, које ових дана треба да заруде у Раткову на преко стотинак хектара, али вајка се Милан, ни ту среће нема, а можда је и мало варошки одрешитији, па нема намеру да га неко на суво „превеслава“

Имају Ратковчани са Багер баром и планове далеко веће, не би ли увезали лепоту природе и труд сељачки, хлеб са седам кора што га овдашња паорија прави.

- План нам је да на обали Багер баре направимо неку врсту етно-села, мада је то можда и погрешан назив, пре би се могло рећи да бисмо хтели да направимо неку врсту палео-села, по узору на  насеобине винчанске културе, у којем би туристи, намерници, имали прилику да се хране беспрекорно здравим и укусним производима овог краја, производима наших пољопривредника, нашег села - сања на јави Дошен. - Зашто баш винчанска култура? Па из једноставног разлога што је ем наша ( ту у Оџацима је пронађена и и Црвенокоса богиња ), ем је управо тада и овде на нашим просторима човек винчанске културе био први који је од пуког сакупљања плодова и лова почео да се бави пољопривредом, да узгаја усеве, али и стоку.

Фото: Dnevnik.rs

Али док не заживи пројекат винчанске гозбе на обалама Багер баре, у међувремену се мора од нечега и живети, па Милан девера са козама и осталом стоком ситнијег зуба, без којег ни нема војвођанског „доњег“, што би се бирократски рекло економског дворишта. Каже, имао је он и више од тих двадесетак коза, скоро је до сто догурао, али пропаде млекара којој је млеко предавао, па због дугова према сељацима под лед одвукла и Дошена. И како то већ бива, кога су змије гризле тај се и гуштера плаши, па није Милан рад да му се живцима и егзистенцијом млекари и даље поигравају. Док о козама диванимо, дотичемо се и малина, које ових дана треба да заруде у Раткову на преко стотинак хектара, али вајка се Милан, ни ту среће нема, а можда је и мало варошки одрешитији, па нема намеру да га неко на суво „превеслава“.

- Имам ја и малињаке, али како смо прошле године прошли као боси по трњу, решио сам да их за ову сезону оставим у парлогу, што ‘но кажу, за сада пратим ситуацију. Зашто? Па ми као да живимо у неком матриксу, у лудници, шта ли... како које пролеће увек иста прича. Протести од којих нема никакве вајде, јер је потпуно нереално очекивати да се на такав начин утиче на цену, која заиста јесте мизерна. Уместо да се окренемо сами себи, удружимо, да ту силну енергију усмеримо ка томе да сами изградимо властите прерађивачке капацитете и тиме постанемо потпуно независни од трговачко-хладионичарских мешетара, ми се овако разједињени и међусобно посвађани боримо са ветрењачама. Ако сами себи прво не помогнемо, тешко да ће нам неко други решити и тај проблем.- каже негдањи дечак из новобеоградског блока 23, којем би за право могао дати и данашњи изглед ратковачке Багер баре.

Фото и текст:

Милић Миљеновић

Dragan
17.06.2018 • 22:40
Nikako da zavrsim sa citanjem ovog tekst, autor kao da je literarni sastav pisao.
Lepa tema, ali apelovao bi na autora, da malo konciznije sledeci put pise.
EUR/RSD 117.5804
Најновије вести