Керавице су Пивничани, а некако одмах после Другог светског рата Јован Керавица Јоја, деда нашег саговорника, до 1953. године држао је у Пивницама, тада селу са око 6.000 душа, Гостиону "Керавица". Потом две деценије кафану држи Стеван Керавица Чикица, старијем Јовану син, а млађем отац, а помагала му је супруга Анђелка која се у Пивнице удала из Куле, из породице Голочордин. Баба преузима гостиону 1983. године и бирцуз покршатава у "Скадарлију" да би 1990. године прешао у Бачку Паланку и у самом центру града отворио модеран, тада овде једини, кафе "Ало" чији је власник био до 2011. године када одлази у пензију, а бирцуз продаје.
Кафану и кућу у Пивницама сам раније продао, касније смо ми наследници продали и 12 јутара земље које је отац раније давао наполичарима да раде, прича Баба.
Како каже, кућа породице Керавица била је стара око 200 година, али лепо уређена.
Продата је трговцу Кмећку који и данас држи брцуз. Била је то кафана са кухињом, па ако су гости хтели нешто да поједу све је било спремно. Сећам се да је у комшилуку била земљорадничка задруга, а када дођу гладни гости, на пример, заповеде пилећи паприкаш са домаћим резанцима. Мама Анђелка је тада хватала петла по двориту да би завршио у парикашу и месила домаће резанце, а пила се домаћа ракија, вино и точено пиво. Имали смо своју пецару, у Хоргошу куповали грожђе и цедили вино, радила је наша содара и сокара, а од Ђурђевдана до Мале Госпојине пило се точено пиво, али из литарских кригли. Било је пред гостима переца и кифлица, а ја сам одређеним данима у вечерњим сатима, као дете, продавао кикирики и друге грицкалице, па је новац остајао мени. Из тог времена остала ми је фотографија за шанком у униформи са оцем и стрицом Николом. Уступали смо локал и словачкој омладини која је овде организовала забаве, а плаћали су само оно што попију, присећа се наш саговорник.
Пивнице данас имају једва до 3.000 становника и то на папиру, јер доста младих живи и ради у иностранству, првенствено Словачкој, а овде су само на адреси. Некада је ово место било познато по сточарству. Пивнице су својевремено од надлежних биле проглашено за село са највећом производњом млека и меса по становнику и то на просторима велике Југославије. У то време сваког уторка и петка у задрузи је Чикицин брат од стрица Мита вршио откуп стоке, а тим данима брцуз се отварао пре зоре, у четири сата са петловима. Тада су овде стоку куповале највеће домаће фабрике за прераду меса као што је "Карнекс", "Митрос" из Сремске Митровице, "29. новембар" из Суботице, "Шид"... Извесни Бачи Јошка издавао је сточне пасоше у кафани. Сваки пут исписивао је сточне пасоше за стотине утвољених свиња и јунади. Сваки домаћин који је продао стоку чашћавао је Јошку пићем, а трошио је ликер од ментола који се уз рум и пунч тада трошио по кафанама. Нормално, није Јошка могао све попити, па је на крају године он све сточаре и госте кафане частио пићем и још би му остало ментола!
Стеван Керавица је важио за господина иако су се тада сви ословљавали као другови. Увек уредан, у оделу, са шеширом, на послу са белом блузом, па и конобари и кувари морали су бити у униформама. Једно време у Пивницама је постојало Угоститељско предузеће "Војводина", а припадали су му угоститељски објекти и у околним селима, Деспотову, Силбашу... Директор је био Чикица Керавица и на том месту је остао све док после неколико година није дошло до интеграције са бачкопаланачким "Дунавпревозом". Позната превозничка фирма тада се бавила и угоститељством, а касније је своје кафане и ресторане интегрисала у паланачки "Турист" које је после приватизован, па данас осим хотела у вароши скоро да ништа друго није остало.
У време док је отац држао гостионицу многи угледни гости су долазили, а кухиња је била позната, поред осталог, посебно по кулену од магарећег меса, качкаваљу и динстаној јагњетини са белим луком, појашњава Керавица.
Баба наглашава да га је отац научио педантности и да је волео и он када је у улози госта да одлази у такве угоститељске обејкте, било их је неколико, а док је радила "Студња" код Гложана каже да је волео да сврати због амбијента и уредности.
Мој отац био је својевремено члан Удружења занатлија, чак и председник, а био је делегат бачкопаланачке општине у Удружењу занатлија у Новом Саду, подсећа Јован.
Зна да су једном занатлије ишле на неки сајам угоститељства у Минхен, а његовог оца и Бату Хугу, познатог овдашњег мајстора за аутомобиле, поставе за вође пута.
Не зато што су били паметнији и лепши од других занатлија, већ су једини знали немачки језик. Они који су тада били млађи, хтели су да увече иду са мојим оцем у провод, а не да остану са старијима у хотелу, јер би већ с првим мраком могли само да спавају, а то су могли и у Паланци. Сећам се да је отац, када ми је предао радњу, односно када је он отишао у пензију, тражио да га возимо по околним селима да се поздрави са колегама бирташима, јер тада су скоро сви гостионичари били прави другари. Возили смо га до Селенче, Лалића, али никада нећу заборавити његов разговор са колегом Нецом који је у Товаришеву држао познату кафану. Прича је отприлике ишла овако - предао сам радњу сину, каже мој отац. Придао си шта, пита Неца, као да није добро чуо. Па предао гостиону мом Јовану. А како си то придао? Па на фирми изнад врата не пише више Стева већ Јован Керавица. Па јел си придао само гостиону или и новчаник? Па и гостиону и новчаник. И ја бих мом сину придао кафану, али не и новчаник. Касније је придата и кафана "Код Неце" и новчаник, вели наш саговорник.
Истина је, додаје, да се некако са 2011. годином, односно његовим одласком у пензију, бирташки посао не везује за њихову породицу. Мој син Стевица бави се неким другом послом, али ко зна, можда ће се вратити породичној традицији. И ја сам док је отац држао кафану једно време радио у некада познатој фабрици "Нопал", јер сам завршио школу за металце у Новом Саду. Мој наследник је завршио баш угоститељску школу, али пронашао је други бизнис. Шанса још постоји, јер имам два унука - Николу и Јована, па можда ће један од њих кренути са угоститељским послом као њихови преци. Нашим доласком, односно пресељењем у Бачку Паланку ми смо почели да се бавимо другачијим угоститељством од онога који су преферирали мој отац и деда. У самом центру града, у тада новој згради, купио сам нов локал који сам опремио по мојим замислима, по угледу на тадашње сличне објекте у Београду и светским метрополама, а кафић назвао "Ало". Увезао сам, на пример, нове потребне апарате, па и за еспресо из Италије. Тада је постојао један старији еспресо апарат у хотелу "Турист", али је стално био у квару, јер су се конобари мењали и увек учили да раде на њему. Годинама код мене се пио најбољи еспресо у граду и околни. Сећам се да је тада курс немачке марке био 70 динара, а код мене је кафа коштала 90 фенинга. Конобари су код мене радили годинама, били су солидно обучени, носили кецеље па се с врата знало ко је гост, а ко келнер. Мокра чаша, на пример, није могла пред госта, сваки пут се полирала. Обавезно је било изволите, хвала лепо, дођите нам опет. Није да сада Керавица закера, али неки данашњи конобари или су заборавили, а пре ће бити да их нико није научио, да то треба рећи и да газда и келенри не могу бити најважнији гости у бирцузу. Увек је у "Алоу" било пуно, долази су, обзиром да је локација у пословном и административном центру града, службеници општине, поште, социјалног, банака, СДК, трговци из броних радњи, новинари, спортисти, странци... Први смо увели праксу, а то је неколико година радила моја супруга Стојанка, да од 19 сати до фајронта служимо воћну салату и воћне купове што је овде била новост, закључује Баба.
Милош Суџум
