Тако Сомбор спада у свега два-три српска града који има потпуно закружен систем, односно уређај за прераду отпадних вода (УПОВ), али и постројење за прераду отпада животињског порекла.
Ово постројење, званично организовано као Ветеринарска установа у државном власништву „Протеинка“, донедавно од два постојећа у целој земљи једино функционално, можда је служило да Србију и у критичним ситуацијама као што су велике поплаве током катаклизмичне 2014. године спасу од епидемије узроковане остацима, у поводњу угинулих, животиња, али је и деценијама представљало праву пошаст за становнике Сомбора. Они су морали да трпе несношљив смрад који се ширио из постројења.
Како ствари стоје, мукама које су Сомборци трпели зарад општег добра, назире се крај. Наиме, након недавне посете републичког министра пољопривреде, шумарства и водопривреде Бранислава Недимовића (додуше потпуно другим поводом), у јавност је процурела информација да би ускоро требало да дође до затварања постројења из кога се, поготово у топлим, летњим месецима, ширио неподношљив смрад, који је највише сметао становницима дела града под називом Нова Селенча, али је допирао и до, не само строгог центра, већ и до северних рубова ове вароши.
На радост свих Сомбораца, ову информацију је, званично, потврдила и њихова градоначелница Душанка Голубовић.
- У сарадњи са републичким министарством пољопривреде, на нашу иницијативу, доћи ће до коначног гашења постројења Ветерионарске установе „Протеинка“, након чега ће уследити и потпуна рекултивација земљишта на коме се налази овај комплекс - рекла је Голубовић истичући да је локална самоуправа инсистирала на овом потезу превасходно због заштите животне средине житеља града којем је она на челу у претходне три године.
Сомборци су „Протеинку“ пежоративно називали кафилерија и организовали грађанске протесте због загађења и смрада који је долазио из прераде органског отпада. Неколико претходних гарнитура градских руководилаца је циклично најављивало решавање овог проблема, уграђивање филтера који би спречили ширење неподношљивог смрада, модернизацију постројења тако да послужи и у производњи топлотне енергије која би поспешила рад градске топлане и смањила трошкове за грејање стамбених и пословних објеката повезаних на систем даљинског грејања, али су сва та обећања остала тек мртво слово на папиру.
Из надлежног минситарства су од пре неколико година почели да најављују коначно решење, али тек након завршетка међународне арбитраже у Вашингтону, у којој су са једне стране били „Енергозелена“ из Инђије, и њен власник, компанија из Луксембурга, која је институцији Светске банке, Међународној арбитражи, поднела тужбу против Србије са друге стране. Након вишегодишње суданије Србији је, након завршетка арбитраже у октобру прошле године, наложено да на име целокупног улагања у погоне ( процењеног на преко 20 милиона евра) и накнадних пословних губитака „Енергозеленој“ исплати око 50 милиона евра, после чега је један од најмодернијих погона за безбедно уништавање и прераду органског отпада, онај у Инђији, прешао у потпуно власништво наше државе, тиме коначно решивши и Сомборце вишедеценијске агоније.
М. Миљеновић
