Наиме, међу тих 50 локалитета које организатор скупа, Покрајински секретаријат за привреду и туризам са сарадницима са Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду и стручним ауторским тимом са Архитектонског и Медицинског факултета из српске престонице, виде као перспективне нашла су се чак три на подручју највећег града Западне Бачке. Поред већ постојеће бање „Бездан“ у истоименом селу сомборског атара, која ради као Одељење рехабилитације и физикалне терапије у саставу Опште болнице „Др Радивој Симоновић“, као будућа бањска али и туристичка и рекреативна одредишта овог краја виђени су и Светозар Милетић, Риђица и Бачки Моноштор.
Балнеолошки потенцијали Светозар Милетића, села на путу од Сомбора ка Суботици, нису никаква новост за ширу јавност с обзиром на то да је у овом насељу које већина Сомбораца и дан-данас колоквијално назива Лемеш, тамошња бања постојала пре више од сто година. Наиме, кориштење тамошњих термалних извора у организованом облику започело је још у другој половини 19. века, па се тако Лемешка бања први пут помиње далеке 1888.године, да би деценијама након тога предузимљиви Лемешани формирали акционарско друштво намерно да изгради лечилиште по угледу на она европска, у чију се градњу ушло 1925. године.
Адут Моноштораца – сеоски туризам
За разлику од Светозар Милетића и Риђице, доспевање на листу перспективних потенцијалних бањских лечилишта и Бачког Моноштора, донекле је изненађење, јер се о балнеолошким потенцијалима овог села ништа није знало до пре неколико година. Наиме, тада су стручњаци НИС трагали за нафтом или гасом, а наишли на термалне изворе, који су након (неуспешног) завршетка потраге за црним златом запечаћени. У недостатку традиције „бањања“ адут Моноштора ипак би могао бити поприлично развијен рурални туризам који поред неколико пансиона располаже и етно кућама, ресторанима, али и јединственим резрватом биосфере Горње Подунавље.
Да би се од државних власти добиле неопходне дозволе, очигледно лековита вода, (али и блато) је послата на анализу у Краљевску хемијску лабораторију из које је убрзо стигла потврда да се ради о балнеолошким квалитетима који могу да парирају оним у мађарској бањи Харкањ или црногорском Игалу, након чега је на комплексу од 20 хектара изграђена бања са отвореним купалишним базенима, али и терапијским блоком са 14. бетонских када. Ово, својевремено изузетно популарно, бањско лечилиште је „преживело“ и Други светски рат и национализацију, али је девастирано у незапамћеном невремену 1961. године од којег се никада није потпуно опоравило, да би коначно своја врата, све до ових дана, затворило 1972. године, па је јасно због чега су Лемешани са радошћу дочекали најновију званичну вест у вези њихове бање.
За разлику од њих, становници Риђице, села на самој српско-мађарској граници, свој локалитет Медуру, као да су љубоморно чували само за себе, неорганизовано користећи његово блато за лечење реуматизма, фертилитета и иних болести. Ипак и то мало података било је доста да скрене пажњу струке на локалитет који и данас Риђичани не зову другачије до „јама Медура“, а популаризације ове идеје су се подухватили чланови тамошњег Удружења виноградара и винара „Риђички виногради“. Да су имали основа за то, сведоче речи једног од чланова стручног тима који је формирао Покрајински секретаријат за привреду и туризам, Александра Марјановића, који не само да је високо оценио балнеолошки, већ и свеукупни туристички потенцијал, што га је навело да се и сам скраси у овом селу, окрећући у другом смеру клатно све учесталијег бега из српских села.
– У Риђицу, са којом до тада нисам имао баш никакве везе, дошао сам први пут пре две године, када су ме, као стручњака за медицинску специјалну рехабилитацију, из Покрајинског секретаријата за туризам замолили да погледам овдашњу, такозвану јаму, Медуру, за коју је на први поглед било јасно да има огромне потенцијале, када је у питању њен пелоид, односно природно лековито блато – појашњава Марјановић, чије су стручне експертизе када је у питању балнеологија и до сада користиле готово све српске бање.
Да ли ће се потврђени бањски потенцијал у три села сомборског варошког подручја и остварити, остаје да се види, али уколико се на реализацији овог пројекта устраје макар у оном обиму у којем је то случај са суседном Мађарском, , несумњиво је да би то означило и прави процват овог краја после деценија привредног таворења.
М. Миљеновић
