Јер, смештена је на левој обали Дунава и граници с Хрватском, односно ЕУ, па је 12 насеља у Бачкој, а с друге стране Велике реке, у Срему су два. И увек с јесени Нештин и Визић, до којих се стиже преко моста који спаја Паланку и Илок, те четири гранична прелаза, масовно походе љубитељи добре капљице. Време је бербе, а пошто нема више великих државних алко-гиганата попут „Навипа“, који је својевремено откупљивао на ангро, бројни се виноградари довијају. Почели „пиљарити“ грожђе за вино и ракију од по неколико стотина кила до неколико тона онима који у „кућној радиности“ пеку ракију или цеде вино.
Ове године, вајкају се виноградари, боље од њих проћи ће купци. Лето је било врело, што лоза воли, није било болести, па ни много хемије за заштиту, гроздови слатки као мед, али лаки. Сласт мери 22 до 25 процената, што гарантује одлично вино и још бољу ракију, па репин шећер готово да није потребан, сем да подстакне врење шире.
Познати паланачки бирташ Ђорђе Баћина опет је пазарио много грожђа у Нештину. Цена права ситница – 45 динара кило – те је натоварио по две тоне италијанског и рајнског ризлинга, али и тону хамбурга, па ето одличне ракије. Упросечио јачину на респектабилних 20 гради, а по казану добијао више од 25 литара лозоваче. Ове године купио је и тону вилијамовке, плаћао 55 динара кило и тек треба да је претвори у „ватрену воду“.
У Нештину и Визићу данас је много више воћњака, пре свега јабучњака и крушика, него винограда. Држе их само најупорнији и они с дугом породичном традицијом, као Коста Стакић, који на шест хектара гаји 22.000 чокота. Кад се ономад преселио у Паланку, није напустио дедовски посао, али га је олакшао изградивши у вароши подрум, где производи бело, црвено и розе, а по угледу на светске винарије, има и дегустациону салу за 50 гостију.
Правили раније Нештинци домаћа, она проста вина, сланкаменку и португизер, која су сазревала у дрвеним бурадима. Ризлинг се одомаћио тек седамдесетих, а сад је све више и других свуда признатих сорти. Но, опстало је тек неколико мањих и средњих винарија, али и ракиyиница, уређених као удобне собе. Ради се ту данима и ноћима, има и кревет за одмор јер се ту спава, кува и једе, али и пије, по правилу – само вино. Никако млада ракија јер умеју малигани, док бар мало не одлеже, да ударе у главу. Шкрбићи опремили модерну пецару крај самог Дунава и нуде муштеријама, углавном Бачванима, своје воће, грожђе, судове, дрва и услужно печење, на њима је само да плате и носе мученицу. Тако настала пошалица да би Бачка уз мезе остала сува грла да јој није Срема.
Некад су у Нештину радила само два велика зидана казана од по 220 литара, а најпознатији мајстор био је Душан Алиђукић, шпицнамена Бундевара. Израчунали докони да је из луле његовог казана исцурило током готово век и по – јер су се истим послом бавили његов отац и деда – толико ракије да се могао напунити мањи рукавац Дунава. Прави домаћини никад нису били соло тринкери, знали су да се с пријатељима најбоље вино пије, али га не треба кудити. Остала анегдота, ко зна да ли истинита, да се друштву код Бундеваре, придружио његов, такође давно упокојени рођак, деда Јован Петрић. Изнесе домаћин на астал розе, а старина, да се младац не уобрази, сркне и цвркне, па вели: „Где ћеш пред стрикана изнети овај цвајер“, који је сматран за лоше вино. Љутити домаћин склони бокал, упркос молби окупљених, који су нудили и да плате шта попију.
Недавно је, после неколико година паузе, опет у Паланци организован „Златни котлић“, а тешко је објаснити и зашто је укидан. Јер, „домороци“ сматрају да малтене имају тапију на кување рибље чорбе и паприкаша, па су награде готово увек биле резервисане за њих. Вино није прерадило па да се лакше вари, пила се ракија и пиво, а тако ће бити и на „Шкембићијади“ око 20. октобра, Дана Града, по традицији – у дворишту Словачког дома.
Потом следе свињокољи, те кобасицијада у Полојској шуми, где се већ пола века одржава сваког првог викенда у фебруару. Лане је најбољу кобају донео месар из Бегеча Душан Медвеђ, који их је својевремено правио од муфлонског и другог меса за Тита кад се башкарио у Карађорђеву. Цела серија мрсних фешти завршава се ревеном на Сретеније у паланачкој шуми „Багремара“. Ту нема такмичења, а највећа атракција је бик на ражњу. Главни мајстор је увек Мишо Смиљанић Бубрег из Младенова, који је последњих неколико деценија испекао више од сто волова. Јако месо захтева и да се добрано залије, па запева: „Донеси вина из Нештина“.
Текст и фото: Милош Суџум
