Како је за „Дневник” рекао председник Удружења „Бело перо” Живица Терзић, које је и основано са циљем да баштини ту традицију дугу више од века, у данашњем препознатљивом облику постоји од 1986. године. Тада је осмишљен цео концепт такмичења. Некада је скоро свака кућа имала гуске у својим авлијама, па је Мокрин био богат са више од око 30.000 гусака, а данас је тај број спао на свега око 1.500.
– Некада су постојали артешки бунари по разним деловима села, а око сваког од њих су се окупљале гуске и увек је постојао онај један гусак који је био најјачи. Природа је тако регулисала да им је период размножавања у зиму, па су у то време, када се гусани крену надметати за женке, људи говоркали између себе чији је гусак најјачи у селу. Касније, двадесетих година прошлог века, тадашњи сеоски доктор имао је гуска ког је возао са собом на фијакеру, па када би долазио да прегледа болеснике, он њега пусти да се надмеће са домаћинским гуском ту у дворишту. Ако победу однесе домаћински гусан, лекар га је узимао себи. И тако је почела да се креира историја, све до 1986. године, када је установљен систем такмичења – прича Терзић.
– Гусани се надмећу у три категорије, па тако имамо лигу младих гускова, у коју спадају они од годину дана старости, затим лигу двогодаца, као и лигу сениора у којој се надмећу гусани стари три године и више. Свој такмичарски дух они испољавају до 12. године, а када достигну ту зрелост, они престају да се такмиче и наставе свој живот и до 20 година, остављају потомство за собом. Правилником је иначе одређено да се такмичити могу само они који су пријављени на територији Мокрина – рекао је наш саговорник, додавши да се надметање два гусана иначе дешава када се нађу сваки на пола пута од своје адресе пребивалишта, како би терен био што неутралнији, јер је сваки најјачи испред своје авлије.
Живица каже да интересовање публике јењава с временом, али је такмичара, посебно младих, све више.
– Негде после 2000. године десио се златни бум што се тиче посетилаца. Међутим, минулих година, ако је дан леп, биће око 1.000 гледалаца, а ако није, буде их и мање. Драго нам је да је све више младежи међу такмичарима, између 15 и 20 година, па ће се традиција наставити – вели Терзић.
Било је, каже Живица, притисака разних друштава за заштиту животиња, па су морали од државе да прибављају дозволе за одржавање првенства. А он каже да животиње нико не приморава нити их мучи зарад такмичења. То је једноставно њихова природа, биологија врсте.
Ове године такмичење је завршено крајем фебруара, ау лиги двогодих победио је Жућко, чији је власник петнаестогодишњи Лазар Адамов. Он нам каже да се није први пут такмичио и да је његов гусан већ био шампион. Њега је добио од свог деде на поклон, захваљујући ком се, уз помоћ тате и заинтересовао за узгој гусана, па самим тим и за учествовање у овом првенству.
– Дао сам му сву своју љубав, а одлично га и храним и ето, он нама заузврат буде најјачи гусан у крају. Леп је осећај победити, али је мени више стало до саме атмосфере у селу. Окупи се тада пуно људи, ту су ми и другари и буде баш забавно – казао је за „Дневник” овогодишњи победник Адамов.
– Надметање гусана је природна ствар, они то раде када је сезона парења, а тада и организујемо такмичење. Једноставно, они се надмећу за женке међу собом и онај који је јачи, њему иду све девојке, јер им је урођени инстинкт да прво бране женке, а онда је у другом плану одбрана територије - испричао је председник „Белог пера”.
Човек, каже, има утицаја толико да га храни, јер исхрана мора бити диригована, затим да га мази, пази и одржава у кондицији. Да буде виталан, здрав и прав.Гусани се зато шетају и до оно пола пута, до места на ком ће бити надметање, како би га доживео као своје и упознао терен.
Текст и фото: И. Бакмаз
