Управо та цена новог квадратног метра стана, која дивља у последње време омогућава инвеститорима плаћање комуналних пристојби које су још 2008.године пројектоване на неколико пута више у овој екстра зони него у подручјима ван Венца, што је, показало се, била и једина заштита од алавих новокапиталиста...
Пре неколико недеља се на друштвеним мрежама појавила грађанска иницијатива, чији се покретачи не знају, са циљем прикупљања потписа на петицију да би се реконструисала одавно оронула сомборска железничка станица, која је и у таквом стању успешно послужила као декор приликом снимања филма „Дара у Јасеновцу“. Код ове петиције није ништа спорно, пошто је чињеница да град Сомбор до скора није имао ни један једини стари индустријски објекат који је под заштитом државе, односно Закона о културним добрима, мада се донекле ради о куцању на отворена врата пошто је реконструкција станице предвиђена у склопу ремонта и модернизације пружног правца Врбас-Сомбор, а приде је и надлежни Покрајински завод за заштиту споменика културе прошлог јуна управо овај објекат, као први такве врсте у граду, ставио под такозвану претходну заштиту као просторну културно-историјску целину.
То би требало да обавеже државу као инвеститора реконструкције једног од најважнијих пружних праваца у Војводини, да врати стари шарм железничкој станици која је подигнута још давне 1869.године, када је у њу ушао и први воз на релацији Суботица-Сомбор.
Ако је у случају сомборске железнице „и нож и погача“ у рукама државе која се по правилу далеко коректније односи према споменицима културе који су у њеном формалном власништву, неизвесна је судбина сада већ бившег „Бане Секулића“, негдањег „Експортног парног млина“, првог већег индустријског објекта који је у свом раду, годинама по оснивању 1895. године користио електричну енергију и пре почетка рада прве електричне централе, још једног од објеката вредног законске заштите. Настао као заједнички подухват акционара свих нација присутних у вароши сомборској, овај импресивни четвороспратни млин је не само овде самлевено брашно продавао по целој тадашњој Аустроугарској већ је прерађени плод сомборских тежака и паора стизао до Енглеске. Окружен са још седам зграда и магацина, био и љуштионица пиринча и фабрика леда, а деценију и по након оснивања добио је новог, швајцарског власника који га је опремио најновијом технологијом мељаве, па је и име промењено у „Сомборски млин на ваљке“. Модернизован и дограђен још једним спратом на свом врхунцу је запошљавао 120 радника и дневно прерађивао 150 тона пшенице и 100 тона сушеног кукуруза, док је из љуштионице пиринча пут тржишта сваког дана извожено 500 метричких центи ове све траженије намирнице. Експанзија Великог млина, како су га колоквијално називали сами Сомборци, потрајала је до светске економске кризе и девастирајућег пожара 1929.године, када се из власништва повлаче Швајцарци, након чега је импресивна грађевина као млин функционисала још свега три године, да би, непрестано мењајући намену, 1949.године ушао у састав нетом формираног државног металског предузећа „Бане Секулић“. У ери транзиције прешао у приватне руке а потом потпуно занемарен, па данас представља тек опустелу и сабласну зграду полупаних прозора.
Селу битније индустријско наслеђе
Занимљива је чињеница да, за разлику од самог града, у сомборској околини готово свако веће село има некдашње индустријске објекте који уживају такозвану претходну заштиту Покрајинског завода за споменике из Петроварадина. Чињеница ништа мање занимљиво је и то да се у свим таквим случајевима ради искључиво о млиновима, што довољно говори о томе ко је у овдашњој привреди „висак држао, а ко малтер мешао“.
На срећу, таква судбина није задесила и прву сомборску електричну централу која, макар споља, делује добро одржавани производни и административни простор исто тако приватизованог некадашњег друштвеног предузећа „Бетоњерка“, која и данас функционише под истим именом и бави се истим послом, производњом бетонских елемената попут стубова за електромрежу. Конзервативни какви су и данас, Сомборци су се из страха од непознатог дуго опирали увођењу електричне енергије у домаћинства, да би тек почетком 20 века, на иницијативу тадашњег градоначелника Имреа Хауке, изабран извођач радова на варошкој електро централи на угаљ, која је пуштена у рад 1905. године на десној обали тадашњег Франц Јозефовог, а данас Великог Бачког канала на излазу из Сомбора ка Апатину. У централи су струју производила три парна постројења, укупне снаге 900 коњских снага и дизел-мотор јачине од 260 „коња“, док се иза централе уздизао високи димњак. Градњом централе и монтирањем машина руководио је млади мајстор Карло Цвиршиц, каснији електрификатор сомборских села, а након једногодишњег пробног рада варошки поглавари су одлучили да на 20 година уступе концесију на производњу и дистрибуцију електричне енергије групи акционара из Будимпеште. Овакав начин функционисања је потрајао до после Првог светског рата, када је град повратио пуно власништво над централом. Непрекидно модернизована властитим и новцем пореских обвезника, уочи Другог светског рата ова централа је производила близу милион киловат-часова годишње, а у Сомбору је имала око 5.000 потрошача у самом граду, којима су се убрзо придружили и они у Кљајићеву, Чонопљи, Светозар Милетићу и Сивцу. Свој сумрак централа је доживела 1954.године када је струја далеководима почела да стиже из других, већих централа, али је као способна да произведе преко пет милиона киловат часова годишње, остала “хладна резерва” новом електроенергетском систему. Ипак, 1960. у њој је потпуно прекинута производња електричне енергије, да би се у простор некадашње Електричне централе уселила управо “Бетоњерка” као радна јединица “Електровојводине”.
Милић Миљеновић
