Обоје високообразовани, послови којим су се бавили у Новом Саду омогућавали су им више-мање лежерну свакодневицу, али се тај млади брачни пар с двоје дечице ипак обрео у једном од српских села, Бездану, насељу за које је везао своју судбину за наредни животни период. Мада би им природа њиховог посла (Ана дизајнер, а Горан психолог и бивши новинар, па успешни портпарол гласовитог Института у Сремској Каменици) омогућавала лагодан живот у граду, они су напустили ужурбаност метрополе у настајању и определили се за узгој, за српско тржиште релативно непознате, руске царске овце романовске расе.
– Први мотив нам је, сем привременог, својеврсног бега из градске вреве, био срећније и ближе природи одрастање наше деце, прво Страхиње с којим смо и дошли у Бездан, а потом и Ене, која има тек 17 месеци, али миран живот на селу и бављење животињама је пресудило да то буде трајно решење – тврди Ана, која, за разлику од супруга, Сомборца рођеног у најурбанијем делу града, Новој Селенчи, има пољопривреднички бекграунд захваљујући одрастању у шумадијској питомини, крај Аранђеловца.
Како каже ова млада жена, транзиција на сточарство и није била превише тешка јер су се Трајковски и у великом граду бавили, помало необичним узгојем животиња.
– Имали смо, а овде још увек имамо одгајивачницу расних паса, јер се Горан специјализовао за узгој немачких овчара а ја боксера и бостон теријера – објашњава Ана, док Горан, готово тежачки ослоњен на виле, додаје да је до формирања фарме романовских оваца дошло потпуно случајно.
– Пошто смо повољно купили кућу у Бездану с огромном баштом, наша првобитна намера је била да с првих седам оваца решимо себи проблем кошења траве, али ето, отело нам се – широким осмехом младог и вредног човека који се и поред факултетске дипломе не боји тешког рада, сведочи Горан. – Сад, непуне две године касније, захваљујући полиестричности те расе оваца, наше крдо броји десет пута више грла, а телефон непрестано зврцка од позива људи заинтересованих за формирање или проширење властитог стада куповином наше женске јагњади, али и месо, односно откуп мушке јагњади – појашњава дипломирани психолог који се, у ишчекивању нове туре купљених роло-бала луцеркиног сена, потпуно уживео у улогу интензивног чобана који се стара о тзв. чистој руској линији расе оваца, пажљивим селекционисањем пре 150 година настале у Тутајевској губернији царске Русије под жезлом династије Романових.
Како каже, за ту врсту оваца су се определили пре свега због основних карактеристика расе, пошто царска романовска овца слови за најплоднију овцу на свету, која у периоду пуне полне зрелости (од треће године) на свет током једног јагњења донесе и до четири или пет (нису ретки примери ни шест) јагњади, а при томе се јагњи и до три пута у току године.
– Ми, истина, нисмо искусни сточари, али ни свега две године од куповине младог основног стада ниједно јагњење овце не пролази без три потомка, што говори у прилог званичним стандардима када је та раса у питању – уверена је Ана, која појашњава још две предности романовске овце, односно њихову отпорност и посвећеност подмлатку. – Трудила сам се да присуствујем сваком јагњењу и само једном сам морала, минимално, да асистирам овци јер су не само брижне и одличне мајке већ се због ситнијих костију у односу на остале расе и изузетно лако јагње.
Осим бриге о папцима и вакцинисању животиња, већ се извештила и око минијатурног апарата за ултразвук који непогрешиво потврђује гравидитет сјагњених оваца, док Горан не пропушта, као прави домаћин, да нагласи квалитет меса те расе, званично сертификована у Србији тек пре четири године.
– Јагњеће месо има прелеп и донекле, за наше прилике, неуобичајен укус, који би се гастрономски могао класификовати као мешавина најбоље планинске овчетине и дивљачи. Приде, нису захтевне за смештај и исхрану, али се ми трудимо да им обезбедимо најбоље услове и зрнасту храну која може да се набави на овим нашим просторима, па онда ни резултати не изостају – каже Горан, коме је први у низу циљева да стадо заокружи на стотинак грла, али и да, захваљујући државним подстицајима зом виду сточарства, али и подршци младим брачним паровима намерним да своју будућност граде на селу и у пољопривреди, дође до иоле значајнијих површина обрадивог земљишта и основне механизације, да би Страхиња и Ена наставили да безбрижно и весело расту на селу.
Милић Миљеновић
