Поменима у Мошорину, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима, Локу и Тителу су, поред свештенства и представника локалне самоуправе, присуствовали и представници покрајине.
Према речима историчара и секретара Културног центра „Вожд“ из Мошорина, Јована Петровића, страдање људи из овог дела Шајкашке трајало је од шестог до двадесетог јануара 1942. године и за то време убијено је 548 људи.
- Доласком мађарских трупа 13. и 14. априла 1941. године успоставља се окупациона власт у тителској општини. Формира се мађарски културни савез који се бави скупљањем летине и узимањем хране за војску од сељака, организацијом прогона становништва и насељавањем Мађара. Поред културне, успостављена је и Омладинска организација „Левента“, која је требала да мађаризује сво немађарско становништво и чланство у њој је било обавезно и за Мађаре и за припаднике других нација - испричао је Петровић и додао да су на снази биле и друге мере попут забране ћирилице, уведена је радна обавеза...
Како каже Петровић, све мере мађарског окупатора имале су за циљ да отежају живот Србима и осталом становништву и побуна је била очекивана.
- Постојала је група од 50 људи из Шајкашке који су припадали Народноослободилачком покрету и који су се од 19. јуна до 5. октобра 1941. године бавили мањим диверзијама. Састајали су се на Пустајићевом салашу између Мошорина, Ђурђева и Жабља, а командант им је био Стеван Дивнин Баба. Од октобра 1941. године мирују и повремено са салаша одлазе у посету својим породицама у селима. Иако су на путу ка својим домовима вешто избегавали патроле, окупационе снаге долазе до сазнања ко су одметници и стављају њихове породице под присмотру. Средином децембра 1941. године породица Стевана Дивнина одлучила је да промени дотадашњу праксу да Стеван долази код њих и одлучују да га посете на салашу, тада их мађарска полиција хапси, испитује и пушта кућама. Окупатори временом сазнају колико се људи на салашу налази и да су слабо наоружани, али не журе са њиховим хапшењем, већ желе да направе аферу и да то искористе за касније кажњавање становништва. Групу са салаша третирају као велику и опасну и то користе као повод за напад 4. јануара 1942. године. Одметници нису могли да парирају опремљеној мађарској војсци, па један део њих гине, неки успевају да побегну, а неки су били заробљени. У размени ватре страда петнаестак мађарских војника и то страдање узимају као повод да се освете, повод за рацију – наводи Петровић.
После убистава у местима жабаљске општине, на Бадње вече, 6. јануара 1942. године у Мошорину страда прва жртва, прота Светозар Влашкалић.
- Мађаре за Мошорин не вежу лепе успомене. Поред тога што је Мошорин родно место Светозара Милетића, у време Мађарске револуције, српске снаге побеђују Мађаре у битци код Мошорина 1849. године. Осим тог историјског мотива, Мошорин је био богато место и вероватно су на то гледали као добар плен. У периоду од 6. до 20. јануара 1942. у Мошорину окупатор убија 252 особе. Убиства се дешавају на три места : на Тиси, друго код данашње општине и основне школе и треће на Бунару, код гробља – каже историчар.
У највећем броју случајева мештани су убијани у Мошорину и Гардиновцима, због близине Тисе и Дунава, јер су окупатори тако најлакше могли да се реше тела и обришу трагове злочина. Према речима историчара Петровића, у Локу је страдала 71 особа, исто толико у Вилову, у Тителу 60, а у Гардиновцима 55.
- Постојали су одређени спискови са именима људи који треба да буду убијени. Многи су се на тим списковима нашли због приватних замерки које су имали са неким од локалних Мађара или окупаторских војника. Постоји и сведочење председника Окупационе општине Лок да је морао да сакупи најмање 50 људи за стрељање, јер би у супротоном он био убијен. Једна реч могла је некога да стави на списак смрти, али исто тако могла је и да спаси. Дешавало се да се локални Мађари заузму за своје комшије и суграђане и тако их спасу страдања - наглашава Петровић.
Након извршених убистава на територији тителске општине, у јануару 1942. године тежиште мађарских операција прелази на Нови Сад. На територији општине Тител постоји неколико споменика жртвама рације који служе као подсетник на невине жртве фашистичког режима и као опомена да се тако нешто више никада и нигде не понови.
Срђан Кнежевић
