Био је знаменити сликар, скулптор, педагог и писац, а у свакој области постизао је изванредне резултате. Књигом „Село Сакуле, а у Банату” афирмисао је своје родно место до мере да је постало синоним за банатско село.
Већ као основац и панчевачки гимназијалац имао је афинитета за цртање и сликање. Прикључује се партизанском покрету, као референт за културу батаљона за везу ИИИ армије, али и члан драмске, а потом и ликовне секције Пропагандног одељења. По завршетку рата, школовао се на Академији за ликовне уметности у Београду коју завршава 1948. године. Специјални курс завршава у класи професора Ђорђа Андрејевића Куна 1949. године, када је изабран за једног од првих асистенаста Академије, на којој ће бити професор све до 1986. године.
Зоран Петровић је био и покретач и редован учесник ликовних колонија у Војводини. Инспирисан својим родним крајем познат је као сликар Војводине и Баната, што је и тема његове прве самосталне изложбе 1953. године у Галерији УЛУС – а у Београду. Био је међу уметницима групе „Самостални“ која се залагала за слободу уметничког стварања, а затим и „Децембарске групе” која је одиграла историјску улогу у модернизацији послератног сликарства.
Као један од кључних момената кустоси истичу његов улазак у фабрику у Бечеју, када улази у период машинизма, израђује чувене „Машинобаладе”, мапе цртежа и текстова. Његови радови део су многобројних фондова домаћих и иностраних галерија и музеја, приватних колекција, као и јавних простора. Велики број његових дела завештан је банатским градовима, па се чувају у музејима Вршца, Панчева и Опова, где Галерија у свом фонду има 27 експоната, од слика, акварела и цртежа до више од стотину разгледница, каталога, књига и списа Зорана Петровића и о њему. У оквиру Општинске народне библиотеке у Опову, којој Галерија припада, крајем 2013. године отворена је Спомен соба Зорана Петровића. Она је због афирмације Петровићевог родног места и његовог стваралаштва, пребачена у Сакуле 2019. године и краси просторије Месне заједнице.
Написао је и седам драмских текстова, међу којима су и „Село Сакуле, а у Банату” и „Пенџери равнице”, као и радио и телевизијске драме и сценарија за филмове. Као ликовни стваралац бавио се сликарством, цртежом, графиком, колажом и скулптуром на бази ливеног и вареног метала. Умро је у Београду, јуна 1996. године.
Посетили смо његову родну кућу у Сакулама, која је нажалост, оронулог изгледа. Жута фасада нагрижена је зубом времена и видна оштећења урушавају њен некадашењи изглед. На појединим деловима је отпала фасада, откривши делове малтера, док су понегде видљиви продори влаге унутар зидова. Тек спомен- табла, са утиснутим ликом великана, скреће пажњу текстом: „У овој кући родио се аутор „Села Сакуле, а у Банату” Зоран Петровић сликар и писац” са угравираним датумом његовог рођења и смрти.
И. Бакмаз
