Песма Веље Суботића о Јагри и Риђану прославила сомборски фијакер

Има безброј прича о старинама сомборским, толико да би Сомборци могли да досаде и Богу и људима наклапајући о томе чиме су задужили Јевропу и Србадију.
1

Добро, можда нису били увек планетарно предузимљиви, али мора им се признати да више од 230 година у континуитету школују учитеље, па су самим тим и описменили српски род. Позориште, музеј, српска читаоница, хорови... све је то маторо, преко век, век и по, два и мало се вароши може таквим нечим похвалити. А опет кад питаш било кога на шта га Сомбор асоцира прво што ће ти готово свако чељаде у овој земљи рећи јесте „фијакер и тамбуре“. Yаба та силна писменост и грађанско-трговачка аристократија староставна, кад се од коња и фијакера нисмо одмакли. А да којим случајем Велимир Веља Суботић није записао причу о Јагри и његовом Риђану, а Звонко Богдан је опевао, сам Бог зна да ли би се о Сомбору у знаку фијакера и размишљало.

Било је фијакера свугде, али баш се Раванграду Вељка Петровића заломило да остане „обележен“ као варош фијакера, чему је ових дана допринео и новоизграђени официјелни варошки фијакер, којим се провозао и кнез Алберт Други од Монака, док они обични и дан-дањи имају исту штацију, односно станицу визави градског хотела, транзиционо тансформисаног у салон намештаја. Немо на често празну штацију гледа и зградурина барона Редла у коју је смештен Градски музеј, јер није ред да дођу ти туристи у Сомбор па да немају прилику да седну у фијакер и штагод занимљиво виде. За тамбураше је исто мука, не само да их је корона проредила, већ и иначе бирцузи немају сталне банде да им госте веселе, па тек у договору са газдама може се уживати у поју бисернице, контраприма и бегеша приде. А како је то некада било...

Златно доба фијакера је заправо почело половином 19. века, кад су се Сомборци мало „заимали“, ослободили се тешких зајмова узетих још стотинак година раније не би ли постали „граждани“ слободне краљевске вароши и исплатили са силним златним форинтама императорку Марију Терезију. Како се у та времена знало реда, а не као данас са овим индијанцима од таксиста, Магистрат варошки, по данашњим мерилима градска Влада, одреди лепо фијакер плац и нареди да фијакера сме бити не више од 30. Таман толико се могло на плацу сместити раскошних стабала бођоша, како би и коњи и фијакеристи за спарних летњих дана спаса у хладу крошњи „целтиса“ могли пронаћи, док су им зими дебела стабла служила као заклон од хладног северца. Био је то прави јавни превоз, где је сваки фијакериста, мада приватан и инокосан човек био под чврстом стегом. Није свака фукара могла да упрегне кљусе и бави се фијакерисањем. Морало се водити рачуна о изгледу како личном, тако и коњском, сам фијакер је имао бити вазда чист и олајисан, прибор за презање коња беспрекоран, зимска опаклија без бува и остале гамади, а не да им се муштерије зауједу.

Анали варошки тврде да су најчешће муштерије били доктори, али је остало живо предање да су ипак лоле и бећари најчешће муштерије фијакерске бивале.

Није мало пута неки обесни син богатог бабе у првим кочијама возио себе, у другим тамбурашку банду, а у трећим штап и „халбцилиндер“, па равно у Ластину улицу, под црвени фењер једног од знаменитијих варошких куплераја. Трпели су јадни фијакеристи размажену сомборску бољестојећу младеж и „брез новаца“, јер би обично по јутру , кад „покисли“ од вина и ракије освану оцу и матери на доручку, преко кућне послуге брзо била послата довољна сума новца која ће намирити рачун и зауставити бруку и олајавање пре свега на фијакер плацу, али и по сокаку. Ни од „развоза“ дама сумњивог морала фијакеристи се нису либили, а и што би, кад су се не мало пута сомборски лекари yапали око тога ко ће, за рачун Магистрата, држати под „здравствено-хигијенском“ паском пријатељице ноћи чија је професија у то доба била сасвим легитимна, само им је Динкићева фискална каса фалила. Ипак, да не би било све тако у ружичастим бојама обојено, истине ради ваља рећи и то да су као регистровани превозници фијакеристи у свакој од ванредних ситуација имали „ратни распоред“.

Наиме у случају пожара, епидемије или било какве друге несреће илити алармантне ситуације, фијакеристима је, баш као и градским водарима, статус „слободњака“ сместа престајао и морали су се ставити на располагање варошким властима. Тада су превозили лекаре, жандарме, ватрогасце и војна лица без и једног филера тренутне надокнаде, али су им сви трошкови касније надомештани из варошке касе. Тако је систем фијакера функционисао скоро стотину година и једина новотарија која је унела неку тренутну пометњу су били гумени точкови, јер нису толико клопарали и „труцкали“ као обични, дрвени. Сваки фијакериста, који је држао до себе, скупљао је паре за овакво „луксузирање“ и ускоро је цела весела дружина под бођошима имала гуме уместо колских точкова. Потрајала је фијакерска „империја“ све до тридесетих година прошлог,  20.века, кад јој је коначан пораз нанео мотор са унутрашњим сагоревањем.

Од та доба све је мање фијакериста бивало на сомборским улицама, па је и могло да се деси да Јагра са својим Риђаном уђе у легенду, мада по Статуту фијакериста не би могао ни да помисли да се бави овим послом. Наиме, песма и жалопојка за старим коњчетом на страну, али историјски факат је чињеница да је Јагра већи део свог радног времена проводио наћефлеисан, односно трештен пијан, што би га у златно доба фијакериста чинило неподобним за ову врсту посла. С друге стране стоји Риђан који је стварно био „позитиван лик“ јер је Јагри било доста да држи очи отворене и кајасе у рукама док муштерију не одвезе на тражену адресу. После тога могао је сасвим мирно да заспе на месту кочијаша, јер је Риђан сам „погађао пут“ до фијакер плаца и „њиховог“ бођоша. Па ко не би волео таквог коња. То што се на коњски рачун за славу „огребао“ и Јагра, више је ствар песничке слободе, него стварне заслуге.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести