Изложбену поставку чине примерци намештаја произведени у временском распону од последњих деценија 19. па све до краја 20. века, у стилским карактеристикама од историцизма, преко сецесије, ар декоа, функционализма, па све до постмодерне. Пратећи материјал чине нацрти за намештај, књиге и табле мустри, фотографије, рачуни, захвалнице и друго.
- На изложби сам се трудио да покажем историјат производње намештаја од краја 19. све до 21. века. Важно је рећи да је фабрика „Антон Бенце и син” у свом називу имала и одредницу фабрика уметничког намештаја. У њу су, да би радили, долазили стручњаци из целог света. Помоћници Золтана Бенцеа били су из Штутгарта, где је и сам Бенце студирао. У фабрику је дошла и породица из Чешке како би помогла да се отпочне производња дрвених ролетни – рекао је Дејан Воргић.
Према његовим речима, кроз рад фабрике намештаја видимо стилске правце од неоренесансе, необарока, преко сецесије до ар декоа и функционализма после Другог светског рата. Фабрика која је настала 1861. године, иначе, најстарија је фабрика намештаја, која је радила у континуитету на простору Србије па и Угарске. На изложби се могу видети и делови трпезарије која је у приватном власништву и до данас очувана у пуном сјају.
- Сачуван је невероватан број комада. Ту је шест столица, две серванте, два стуба за жардињере, шест клуб столова који се уклапају један у други, чак и дрвени лустер. Како сам чуо од Тибора Бенцеа, потомка породице Бенце, то су били ексклузивитети. Можда је у граду било неколико оваквих трпезарија – истиче Воргић.
Ексклузиван намештај из фабрике данас се налази и у кабинету градоначелника Зрењанина и његовог помоћника.
Потомак породице Бенце, архитекта Тибор Бенце, данас живи у Немачкој и није могао да присуствује отварању изложбе, али је кустосу Дејану Воргићу послао писмо. У писму се, између осталог, Бенце сећа како је питао свог оца зашто је остао да ради у фабрици која је одузета његовој породици након Другог светског рата.
- Отац ми је рекао: „Како да оставим фабрику, ми смо је створили, па то су све наши радници који су ме поштовали једнако као и кад сам им био газда“ - пише Тибор Бенце и додаје да је породични капитал стваран великом штедњом и улагањем у производњу. - Мој деда Микша све резерве је чувао за фабрику. Ниједан син није добио кућу, сви су живели у кирији. А кад је мој отац почео ’30-тих година да експериментише са иверицом, деда му је забранио. Рекао је: „Ако наши конкуренти сазнају да правимо намештај од иверице, пропали смо“.
Ж. Балабан
