Житељи радничког насеља у Раковцу остају без струје и воде

„Чули смо да ће нам за неколико дана одсећи струју, а онда нећемо имати ни воду“, прича нам мештанка Јелица Бошковић. „Све иде преко фирме, Каменолома, и вода коју они пумпају. Али, не бих одавде одлазила. Ни сама не знам зашто. Можда зато што сам рођена овде и зато што имам сву слободу да живим како хоћу.”

Јелица, чувајући овце и козе, присећа се како су некад сви станови у дванаест зграда били препуни, а сада је више од половине празно. У то доба имали су и биоскоп, амбуланту, школу, продавницу, пекару. Сад им највише недостаје аутобуска линија која би, макар, ђаке превозила у Раковац и Врдник у школу.

„Сваки дан ми ћерка иде пешке или стопира неколико километара кроз шуму, да би стигла до школе у Врднику, где иде у пети разред“, каже наша саговорница. „Тражили смо од Општине Беочин да макар пола они плате за превоз, а ми другу половину, али неће ни да чују. Какво год да је време иду пешке у школу. Ако им час почиње у 8 сати, морају одавде да крену најкасније у 6.15 ујутро. Навикли су се они на то, пуни су живота, али овде немају ништа.”

Од избора до избора, мештани Раковачког каменолома добију пакетиће и обећања, а када се то све заврши, они престану да постоје за надлежне. „Оставе нас ни на небу ни на земљи”, веле ови људи, додајући да се осећају као да су одсечени од света. Многи у својим становима немају ни купатило, користе пољски тоалет, а неки своју децу купају у коритима. Једину срећу имају да им зими не буде хладно док ложе, јер је градња добра и зидови су, кажу, одлични.

Односи са комшијама су добри, ипак су сви заједно у истој муци и труде се да помажу једни другима. Када, ипак, нису у таквој могућности, онда им у помоћ прискачу пријатељи из Раковца, Беочина, Лединаца...

„Неки кажу да ћемо овде бити још годину-две, али ако се овако настави, село ће изумрети колико за месец дана“, тужна је Јелица, али и упорна. „Кад будете дошли за годину дана, можда ћете затећи само мене.”

Л. Радловачки