Миленко Брезовац из те многобројне кузминске породице, иако деведесеттрогодишњак, одлично памти догађаје из рата у свом месту.
- Сећам се када се заратило и убрзо усташе ушле у Кузмин. Знали су стојећи у приколици камиона с упереним пушкама према кућама да шпартају улицама и певају: „Павелићу, кад ћеш нама рећи, да можемо српску децу пећи“ и слично. Појавили су се у међувремену и партизани по шумама као отпор фашизму. Када је дошла немачка војска, биране су Швабе да буду председници села. Тако је Фрања дошао на чело Кузмина. Свима нама је од раније био познат као честит човек. Са пооштравањем сукоба са партизанима, усташе су све више упадале и одводиле наше људе јер су они морали хтели–не хтели имати контакте с партизанима. Фрања је све то знао. У нашој кући-задрузи стриц Рајко је био домаћин. Ако је била у најави нека рација, Фрања је њега обавештавао о томе. Фрања је дао и јасне инструкције како да га, када се нешто дешава у Кузмину – да ли долази немачка или усташка хорда, обавесте ако је у Митровици или негде другде.
Дубоко у сећање урезане су му слике препуне порте цркве, коју су Немци хтели да дигну у ваздух са Кузминцима које су сатерали унутра због блокаде канала. Било је то по његовом сећању у пролеће 1943.
- Био сам на нашем салашу иза тог канала када се немачка војска око поднева појавила - сећа се Брезовац.- Запутио сам се ка селу. Код куће нисам никога затекао - стричеви су вероватно били обавештени и склонили се, а стрине сам после видео код цркве. Никог није било ни на улици, али је црквена порта била пуна. Одједном стиже Фрања својим колима из Митровице са шеширом на глави, а добро се сећам, носио га је увек. Отишао је до официра, команданта казнене јединице и са њим нешто жустро расправљао. Разабрао сам само „нихт партизан“, али официр није попуштао. Фрања је рекао да многи од нас имају своје у Немачкој, у заробљеништву, на раду, на шта је официр одговорио да донесу доказ. Када су донели, дозволио је им је да иду, но Фрања је инсистирао да сви буду пуштени. Говорио је да су преко канала шуме, и да су тамо партизани. И мало по мало, Немац је попустио и сви смо враћени кућама. Фрања је колико је могао спасавао. Али, није могао све.
Следеће године, у пролеће 1944, вели Миленко Брезовац, у саставу фашистичке војске била је и СС тзв. Ханџар дивизија, чији припадници су у Босуту убијали кога год су на улици нашли. Међутим, како каже, због оног што је рекао када је одговорио Немце да дигну цркву у ваздух, одговорност за та намачка злодела приписивана су Фрањи, мада он није децидирано навео где су партизани, већ само „преко канала”.
Успео је Фрања и у неколико појединачних случајева да спасе чланове породице Брезовац. Миленков стриц Рајко био је на мети фашиста јер се знало да се на његовим салашима крију партизани. Захваљујући бази у амбару приликом једног упада усташа избегао је хапшење. Укућани су усташама рекли да је на салашу, али су они свеједно бајонетима претражили таван штале где су Брезовци држали сено, у ком се сакрио Рајков син, који је срећом избегао бодеже. Рајкову жену и најстарију ћерку Дану су повели на салаш где је он наводно био, али су променили одлуку и одвели их у затвор у Митровицу. Тамо су их држали неко време надајући се да ће се Рајко предати.
- Рајко је хтео да се преда како због њега не би страдале, али је Фрања рекао да не иде по њих - каже Миленко. - Говорио је: „Ја ћу њих ишчупати, ако ти одеш, тебе нећу моћи извући“. Тако је и било.
Јабланови као заштитни знак
Колико кућу Фрање Штајгервалда, толико Кузминци памте и јабланове, који су је надвисивали и чинили посебном. У породици Фрањине жене у Сремским Карловцима сачувана је прича како су засађени. Ађутант немачког пуковника Oehlera, који је био смештен у Фрањиној кући, поседовао је коња који се једном приликом одвезао и обрстио једини јаблан који је био испред куће. Без речи ађутант је отишао негде и набавио четири-пет стабала јабланова и посадио у замену за штету коју је коњ направио. Фрањина кућа иако је била на имену његове жене Розине, родом из Карловаца, одузета им је после рата. Он је проглашен „ненародним елементом“ и то је разлог што у поступку реституције није враћена његовом сину Вилију. У њој је била здравствена станица, до изградње Дома здравља, а на углу апотека. Збрисана је са лица земље 2015. године.
Одиграо је Фрања пресудну улогу и када су Рајковој ћерки запретили да ће је обесити не би ли се он појавио. Фрања му је поручио да то нипошто не чини иако је ситуација била више него драматична. Пошло му је и тад за руком да одговори фашисте од њихове замисли и тако спаси још један живот.
А било је и ситуација када је Фрањи била потребна помоћ, приповеда Душанка Миловац из Кузмина, која је, како тврди, много слушала о том човеку.
- Једном је чика Фрањи претила опасност да ће га партизани ликвидирати. Рајко Брезовац га је позвао код себе и врло вешто сакрио у амбару до Шојића, рекавши му да се не оглашава шта год да се деси. Партизани су били и претраживали, али га не нађоше. Једни другима се увек чинили. Бог зна колико је људи спасао! Живео је за свој Кузмин. Био је у стању да иде по једног мештанина у Јасеновац. Ако постоји иједна особа, али вредна, ишао је по њу. Није спасавао оне који нису вредни и прави људи - прича Душанка Миловац.
У Кузмину се још памти и преноси као легенда како је локалним Ромима помогао да избегну Јасеновац. Било је то 1943. Издата је наредба у којој је стајало да Цигане и бескућнике треба спровести у Јасеновац. Главни међу Ромима по имену Рара, дошао је је код Фрање да пита шта ће бити са њима. Фрања га је упитао: „Имате ли ви куће?“ Кад је овај одговорио да имају, Фрања је казао: „Значи, нисте бескућници! Иди кући и смири људе“. Фигуративно, али и фактички речено, једним потезом гумице, Фрања је спасао ко зна колико Рома обичним гестом - обрисао је слово и између речи Цигани и бескућници.
Двадесетак година касније, Фрањи у Бечу , у Alserstrasse 39, неко је зазвонио на врата. Када је отворио, имао је шта да види. Рара, дотеран и налицкан, са печеним прасетом на рамену, дошао је да му се у име целог села и своје захвали. Тај гест дубоко је дирнуо Фрању.
Зорица Милосављевић
