ДНЕВНИК ЕКСКЛУЗИВНО ОТКРИВА НЕВЕРОВАТНУ ПРИЧУ О ШИНДЛЕРУ ИЗ НАШЕГ СОКАКА Подунавски Шваба који је спасавао заточене Кузминце из Јасеновца

Рушењем куће Франца Штајгервалда на „малом раскршћу“ у Кузмину 2015. године нестао је последњи материјални траг бивствовања овог Подунавског Швабе и његове породице у том селу сремскомитровачке општине, али не и сећање на њега и његова дела.
v
Фото: Приватна архива/Илустрација

И данас, осам деценија од Другог светског рата, врло живо се многи Кузминци сећају Фрање, како и сада зову некадашњег мештанина, чији подухвати личе на оне Оскара Шиндлера. Звучи готово невероватно, али сведочења потврђују, да је из логора Јасеновац он избављао и своје Кузминце, али не само њих, те да је и на друге начине их је спасавао кад год је могао.

– Фрања је био мајстор - цимерман – прича нам деведесетдвогодишњи Миленко Брезовац из Кузмина. – Бавио се грађевинарством, а неки кажу да је био и инжењер. Сећам се када је правио  кућу, које нажалост више нема. Пролазио сам поред ње идући у школу. Било је то у још у време Краљевине Југославије, отприлике 1938. Фрања је био познат и раније свим нашим мештанима као вредан, честит и искрен човек. Током рата спасавао је људе колико је могао, али ипак није могао све.

Рођен је 1906. године од оца Ивана Штајгервалда и мајке Францике Гулт. Заиста се бавио грађевинарством, волео свирце, музику. Имао је у својој кући кафану, где се точило карловачко вино  и где је и он понекад бекријао. Оженио се три године млађом Розином Зита из Сремских Карловаца са којом је добио 1937. године сина Вилија. Стицај околности хтео је да Вили свет угледа у родном месту своје мајке коју је порођај затекао када је дошла у посету родитељима.  По речима кћерке Розинине рођене сестре, Пламенке Розине Вулетић, и породичном предању, Фрања је у време мартовског преврата био ухапшен само зато што је Шваба и претила му је егзекуција. Запрежним колима, везан, одвезен је ка босутским шумама с намером  да ту буде ликвидиран. Међутим, како се приближавала шуми та казнена експедиција наишла је на немачку војску и побегла оставивши Фрању. Немци су га одвезали и рекли да може да иде.

Фото: Приватна архива

– Убрзо је Фрања постао председник села. Многи други, не он, су ми причали, да се никоме није светио и никоме није узео за зло зато што су намеравали да га погубе. Чак су и жене оних људи, који су хтели да му пресуде, дошле код њега кући, да моле да им мужевима не суди. Он их је питао чиме се баве, а на њихов одговор да су паори, рекао је нека иду да раде на њивама. Сем дужности председника села и градитељских обавеза, а радио је за немачко војно-цивилну организацију, која је функционисала на окупираним територијама, чији оснивач и власник је био инжењер Франц Тот, преузео је на себе и једну другу улогу, за коју су само одабрани знали, спасавање људи од усташа, из Јасеновца тако што је „преуређивао“ спискове, тражио стално да му се доделе људи, који би градили путеве, пругу, чувајући своје мештане и људе из суседних места. Фрања, рођени дипломата, да би помогао другима, али и омогућио својој породици да преживи, предузимао је невероватне кораке – прича Пламенка Розина Вулетић.

Фото: Приватна архива

О Фрањиним доброчинствима својевремено је сведочила и Карловчанка Даница Геренчевић, дупла партизанска мајка, Розинина комшиница. Причала је како је за време рата ишла у босутске шуме да обиђе сина Пају, који је био партизански командир и ћерку Зору. У томе су јој помагали Фрања и Розина. На станици у Кузмину би је чекао фијакер са кочијашем и одвозио код Фрање у кућу где се пресвлачила у сеоску одећу и везивала мараму коју иначе није носила. Обучену као надничарку у таљигама са мотиком и грабљама  Фрања би је довезао до шуме где су је чекали партизански курири да је одведу код  деце носећи им храну и гардеробу. Остајала би неколико дана, а у договорено време Фрања би долазио по њу и враћао кући у Кузмин одакле би она опет возом ишла за Карловце.

Штајгервалдова кућа била је место на ком су, често у исто време, боравили и Немци и партизани. Према приповедању Фрањиног сина Вилија, од 1941. до 1944.  било је смештено око 50 немачких војника у просторијама некадашње кафане у приземљу. Потпуковник Oehler и још један официр су били на спрату. „Често се дешавало да су ови Немци седели за вечером, а Фрањин шегрт Марко Вукадиновић шаље неке партизане да их газда склони на таван, док по њих не дође веза. Ти људи на тавану су остајали некад и по недељу дана“, причао је Вили својој рођаци у Карловцима. Као мало дете Вили је скривеним партизанима на тавану носио храну, коју је његова мајка кувала Немцима.  По Вилијевом мишљењу,  Марко (Кркаш) је изводио и акције по околним селима и босутским шумама у договору са Штајгервалдом. Наводно му је Марко јављао  када ће дићи пругу у ваздух или шта друго, а Фрања би сутрадан са екипом радника поправљао оштећено.  Вили верује и да је немачки потпуковник у њиховој кући Oehler знао за то све и „гледао кроз прсте“ ишчекујући крај свега и повратак кући у Хамбург.

Фото: Приватна архива

Сва тројица су пак учествовала у спасавању људи из Јасеновца. Један „тајно“, а двојица отворено. Тих акција, по Вилијевом сећању, било је неколико током 1942, 1943, и 1944. године. Интересантно је да су у те акције водили и малог Вилија. На пут за Јасеновац су, по Вилијевим сећањима, ишли његов отац Фрања, Oehler и два немачка официра нижег ранга, који су били наоружани. Ишли су џипом, који је био покривен цирадом. Не сећа су да ли су њихови доласци најављивани, али памти да им је одмах отварена капија и да су директно одлазили  у управну зграду, где их је чекао главнокомандујући, чије име није запамтио. Oehler се постављао као надређени, наступао одсечно, наређивачким тоном. Није дозвољавао усташи да проговори него би га вичући прекидао и наређивао да доведе људе са списка. Захтевао је да им дају цивилна одела и да добију пропуснице. Марко је, тврдио је Вили, био обавештен о свему, чак је обезбеђивао да партизани џип са Фрањом и Немцима не нападају.

Управо Марку, човеку из села, потоњем високом функционеру митровачке Удбе, Штајгервалд има да захвали што је безбедно након ослобођења напустио Југославију. После рата се, наиме, Марко побринуо да не заврше у заробљеништву. Са његовим пропусницама после месец дана су сви напустили Југославију.

Фото: Приватна архива

Кузминац Миле Булат, који се бавио поправком казана, лонаца и осталих производа те врсте, имао је среће да га Штајгервалд избави из Јасеновца. Његов праунук Немања Старовић, актуелни државни секретар у Министарству одбране Србије, каже да је о томе слушао од своје баке.

– Бака ми је причала, а мислим да је то било на почетку рата, да су Немци поставили Штајгервалда за председника села. Усташе су повремено упадале у село, хапсиле и малтретирале мештане. Једном приликом су ухапсили групу људи међу којима је био и мој прадеда Миле Булат  – приповеда Старовић. – Одвели су их према Јасеновцу. Чим су му се обратили за помоћ, Штајгервалд није часио ни часа, већ одмах отишао. Не знам да ли сам или са неким, али у Јасеновцу је молио и убеђивао са ауторитетом Немца који је био председник села, и успео да их врати. Знам да су му били веома захвални на томе. Бака ми је причала да је 1944. године, иако су га сви у селу ценили и поштовали, због смутних времена и могуће одмазде, он напустио село и отишао у Аустрију. Тамо се снашао и скућио из почетка и када су шездесетих година наши људи почели да одлазе као гастарбајтери у Аустрију, сваког је примио и помогао у Бечу да нађу посао.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.0612
Најновије вести