ОВАЈ ГРАД У СРБИЈИ МОГАО ЈЕ БИТИ ПОМПЕЈА БАЛКАНА Југославија одбила да прода Сремску Митровицу археолозима, мештани грађом са аквадукта поплочали пут до Манђелоса

Када уђете у Визиторски центар „Царска палата”, прво што чујете јесте шум фонтане – њене реплике која је некада спречавала прислушкивање разговора, а потом поглед пада на макету некадашњег велеграда.

– Овде се најбоље види колико је био гламурозан и значајан у античко доба – објашњава туристички водич Ивана Мацурић.

Да су користили достигнућа која чак ни данас многим људима нису доступна, откривају остаци централног подног грејања: на мале стубове поставили би други слој пода, испод којих би протицао врео ваздух из каљевих пећи где се ложила ватра.

Паралелно са фонтаном налази се ходник који води до централног дела где се некад уздизало степениште. Оно нам казује да су Римљани и пре скоро 2.000 година имали зграде од чврстог материјала, и то на више спратова.

Највећа просторија која се види на локалитету јесу терме илити купатила која су користили император и његова породица, а где је пронађено преко 350 квадратних метара мозаика.

– А ту имамо једну тајну: пошто су пратили моду и изузетно водили рачуна о ентеријеру, сваки цар би по доласку поставио нови слој мозаика преко претходног. Данас, кад год дозволе услови, људски и новчани, један део мозаика се среди и поставља на зид. У нашој малој галерији мозаика најлепши приказује бога Меркура. То је једини фигурални људски приказ овде пронађен и преко њега се налази позлата. У прстеновима који су празни некада су била остала божанства Пантеона, али је то уништено још у античком периоду – каже саговорница. 

Сирмијум је подигнут пре две хиљаде година и једино је место на данашњој територији Србије које је уживало статус колоније – највишег градског ранга у Римском царству.

– Забележено је да је и Марко Аурелије у својим походима према Дунаву боравио једно време у Сирмијуму и започео градњу прве палате. Како наводе неки историјски извори, он ће овде и умрети од куге, а управо њему у част 1. и 2. августа организовали смо фестивал „Lux Aurelius” – додаје саговорница.

Од императора који се овде рођени истичу Трајана Деција, Аурелијана, Максимилијана Херкулија, Проба, Констанција Другог, сина Константина Великог, и Грацијана: два су била племенитог рода, а четири се домогла трона изградивши успешну војну каријеру.

– У то време Римским царством су управљала четири цара, а Сирмијум је додељен Гају Галерију, рођеном недалеко од данашњег Зајечара и познатом по томе што је подигао Феликс Ромулијану, која је под заштитом Унеска. Касније се Галерије повлачи ка југу и прави од Солуна своју престоницу. Сирмијум је имао све што је један битан град у то време морао да поседује: храм, терме, аквадукт односно водовод, те бедеме који су спречавали упад варвара – напомиње.

– Уз западни бедем налазила се занатско-трговачка четврт, која је данас локалитет на отвореном где се најчешће одржавају манифестације. Цар је живео на југу, у палати између хиподрома и реке Саве, која није представљала само један објекат, како многи мисле, већ читав комплекс међусобно повезаних зграда. Откривена је случајно, пре шездесетак година, приликом ископавања темеља за једну зграду. Након што су пронађени остаци, даља градња се зауставља како би археолози кренули са првим систематским истраживањима. Она су завршена пре неких 16 година и од тада имамо Визиторски центар, те почиње наплаћивање улазница, продаја сувенира и рад кафића, којем се тренутно проналази друга намена. Улазнице се крећу од 200 до 1.000 динара, у зависности од тога да ли је посета индивидуална или групна, са вођењем, без вођења, на српском или енглеском – објашњава. 

Свети мученици

Како би се обрачунали с хришћанима, Римљани почињу да спроводе погубљења на јавним местима – трговима и мостовима. 

– Међу мученицима који су тако окончали, а приказани су на фрескама у Царској палати, био је и Свети Иринеј, први званични епископ Сирмијума. Управо по њему назван је други мост, изграђен пре 30 година како би повезао Мачванску и Сремску Митровицу. Други у низу јесте Свети Димитрије, ђакон по којем град носи име. У средњем веку, када је подигнут манастир Светог Димитрија, град је преименован у Civitas Sancti Demetrii, што значи град Светог Димитрија. Касније је добио назив Димитровица, па Митровица и пре неких сто година Сремска Митровица. Овде имамо Свету Анастасију, Римљанку која је жива спаљена. Њен пепео се чува у митровачкој римокатоличкој цркви Светог Димитрија. Фреске су нове, али су ту да би повезале историју града и указале на то да је култура на којој почива Европа, у ствари, хришћанска – каже Ивана Мацурић. 

Митровчанима је, наводно, нуђено да се, у замену за све ово богатство које се налази скривено испод кућа и зграда, а вапи за археолошким истраживањима, изгради нови град у близини.

– Урбана легенда каже да је 70-их година амерички бизнисмен нашег порекла понудио СФРЈ да се један део града исели и да се од тога направи модерна Помпеја. Међутим, то је врло дискутабилно питање. Пет локација са остацима Сирмијума сасвим је довољно за једну презентацију. Митровица, као модеран град, настала је у 18. веку. Ако ћемо искрено, многе европске државе у том тренутку нису ни постојале. У центру се, рецимо, налазе војне зграде граничара, захваљујући којима је остварена могућност живљења Срба на овом простору. Не бих се сложила са тим да би такве објекте требало уништити да бисмо приказали само античко наслеђе – додаје Мацурићева.

Значи ли то да ни прича о аквадукту и путу за Манђелос није веродостојна?

– Аквадукт је био дугачак 15 километара и кретао од извора који зовемо Врањаш. Он може да се види на макети у Царској палати. То је ова дугачка бела „гусеница” која је доводила чисту пијаћу воду: један крак је ишао до терми, други до Царске палате. Уништен пре нешто више од 100 година, од стране локалних власти који су желеле да ослободе тај простор за новоградњу и да искористе камен као градивни материјал за поплочање пута. То јесте греота, али морамо схватити да је то било другачије време, време националног буђења. Можемо да се окренемо сад и теми хиподрома, који је на исти начин, од средњег века до данас, скоро нестао, тако да га не можемо видети голим оком – напомиње саговорница.

Пројекат „Путовање кроз историју и природу Сремске Митровице“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансиран је из буџета Града Сремска Митровица-Градска управа за културу и спорт. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.