Са околним насељима Утрине су се асфалтом спојиле током шездесетих година, док се уназад две-три деценије путеви ревитализују из свих праваца - Кавила, Кевија, Стеријиног.
- Почетком седамдесетих, кад је била комасација, људе су угурали у ово село, добили су сви плацеве и од тад је кренуло насеље да расте и највише је било око 1.200 становника - прича нам секретар Месне заједнице Утрине Јожеф Молнар, који је родом из Суботице. - Сад је питање ако имамо и 900 становника... Млади су отишли, не само у иностранство, већ у град, а највише иду у Аду. Такође, нараштај је опао, старији људи умиру.
Ипак, оно што од самог почетка и даље постоји у Утринама, то је пољопривреда. Чак и на амблему имају симболе свог места - салаши, ветрењача и жито, и краве.
- Они који су овде остали баве се пољопривредом, док је сточарство раније баш добро ишло - каже наш саговорник. - Иначе, узгајају се кукуруз, жито, сунцокрет, у великом броју има уљане репице, шећерна репа опада, док има и оних који узгајају и сирак иако овај терен нема толико падавина, па земљиште није за ту културу. Имамо неколико повртара, два-три газдинства која раде воће, јер ово подручје није погодно за воће и грожђе, црна је земља.
Будући да је Месна заједница заједничка за три насељена места - Утрине, Оборњачу и Стеријино, годишњи месни самодопринос им свеукупно износи око три и по милиона динара. Међутим, тај новац иде у локалну самоуправу од које добијају онолико пара колико касније потражују за пројекте.
- Немамо велике планове, једино да опстанемо и да помажемо овим људима који су овде - истиче Молнар. - Мање улице би требало асфалтирати, односно обновити оне које су направљене од бетона и доста су уништене. Из општине смо добили обећање и да ће нам обновити пијацу и урадити нов асфалт од Аде преко Стеријиног до Утрина.
У улицама су чемпреси засађени седамдесетих, прелепо изгледају, али би их требало вадити и посадити дрвеће које не расте тако високо. То би много коштало, вели Јожеф Молнар.
Проблем је што су чемпреси нарасли до струјног вода, а дешава се и да корење иде под куће. Такође, људи се плаше кад дође велики ветар, да се дрвеће не сруши. Пре три године је једна јелка, стара 30 година, налегла на цркву, а била је виша од ње.
У Утринама живи скоро стопроцентно мађарско становништво, са свега неколико српских душа. И колико год да је некад тешко живети у селу далеком од свега на шта су навикли они који живе у већим местима, Молнар је веома срећан што више није у граду и не може ни да замисли да напусти свој салаш и опет оде међ бетон.
- Мени је овде лакше и јежим се већ од града. Оно што овде видим, овај хоризонт, нарочито кад је зима, па снег и мраз, то ми је јако лепо, а другима све то смета. Јако волим природу, а човек ако хоће, може и овде да живи, да нађе посао и свој живот. Ваздух нам је чистији. Људи су се отуђили од природе, не схватају колико је то богатство – поручује Јожеф Молнар.
Л. Радловачки
