Радила сам много по школама широм општине, предавала у гимназији, осим ликовног васпитања, и музичко, била заузета разним обавезама као све жене и тад сам много сликала, вели Мирјана Шимуновачки.
Како додаје, тек откад се 2001. пензионисала готово да не излази из атељеа.
Колико је слика настало од тада? На стотине! Са супругом, који је из Панчева због ње дошао у Ковин, дели свакодневицу и љубав према уметности. Различити су по темпераменту, па и креативном изразу, осим у колориту, каже уз осмех тиха и блага бивша професорка. Боје су им исте.
Њихов такозвани пензионерски дан почиње у седам, онда све на брзину како већ то иде, доручак, продавница и правац атеље. Ради се до два-три. После ручка, нема одмора, наставља се сређивањем дворишта, негом поврћа у башти, пословима по кући, бригом о куцама, мацама…
Ми уметници, а видите на шта нам кућа личи?!, као да се правда каже Мира, и помиње послове у које су се упустили да свој простор учине пријатним и лепшим за живот – у плану је да све претворе у галерију.
А посетиоцу лепо чим пређе праг. Са сваког зида, „очи у очи” банатски пејзажи, с неким узнемиреним потоцима, достојанствено модром булком или актовима давно превазишлим форме реализма. Затим брижљиво осликани рамови, кутије за накит, полице, тањири, декупаж је Мира подигла на ниво перфекције. Свуда уметност и фини креативни неред.
Управо онако како и слике то показују, смирена пастелност Мириних слика у потпуном је контрасту с одлучним и импулсивним потезима четкицом њеног супруга и колеге.
Ми сликамо веома много, само нам увек фали времена, каже он.
Ипак, највише га погађа однос према култури и унижавање стваралаца. Некада су ишли на ликовне колоније, сад врло ретко јер је мањак новца и ту утицао на квалитет материјала. А они неће да раде своје слике са шкартом. С две мале пензије и понеким платном која се прода, не могу превише да планирају. Најчешће се троши на материјал за рад јер он мора бити беспрекоран, сагласни су обоје. Ако се купи нешто за кућу, онда нема за сликање.
Као и пасију, Мира и Драган деле и атеље, где свако има своју страну и уређује је по свом укусу. За сликања, наравно, једно другом дају предлоге, анализирају оно што настаје, први су критичари.
Драган је експлозиван, он би, кад би могло све одмах, брзо, што пре. Онда га ја успоравам јер знам да може дати много више, објашњава Мира, коју као смирену и благу, памте и бројне генерације њених ђака.
Прекинути усред послова око кречења, фарбања ламперије и зидова у дворишту, те претварања затворених и отворених простора у галерију, то двоје скромних људи присећа се да су њихове слике отпутовале на готово све континенте и у многе домове. Купују их пријатељи и поштоваоци уметности за себе, а некад и кад желе да поклоне нешто заиста вредно онима који углавном могу себи да приуште све што се у радњи може пазарити.
Настоје Мира и Драган да и они оду на море сваког лета. Тамо она има све време света за читање, а он носи свој прибор па црта портрете људи или осликава камење мотивима с азурних обала. Слажу се у томе да се практично још нису пензионисали и вероватно никада ни неће.
Виолета Живков
