Изузетак од тог правила су донекле били крајеви „из прека“, односно северно од Саве и Дунава, који су баштинили технолошки и напредак сваке друге врсте који је бележен у тада моћном Аустроугарском царству, па је тако један од реликта који би могли више него јасно да демонстрирају ту драматичну економску разлику чињеница да су у Бездану, онкрај Сомбора, почели да лупкају разбоји система „Жакар“ као претече аутоматизације и рачунара, док су по градовима у Србији још увек седеле војне јединице Османског царства.
Разбоје система „Жакар“ донео је 1871. године на југ тадашње Угарске, у Чешкој школован, мајстор Јанош Шмит, како би унапредио ионако развијену, али застарелу, текстилну индсутрију у Бездану засновану пре свега на ткању тада уобичајене кудељне пређе. У почетку су разбоји били смештени по кућама самих ткача, којих је у овом селу још за време елибертације Сомбора 1749.године било чак 15, да би од Великог рата била формирана компанија „Новитет“ у којој су на једном месту са двадесетак разбоја силазиле предивне дамастне тканине, којима се и данас диве они који цене квалитет. Према књигама староставним мајстор-Јанош је затражио и добио помоћ од тадашње државе, Аустроугарске, која је неодољиво подсећала на данашње подстицајне мере (ако се другачије не одлучи) кандидата за улазак у ЕУ, Србије. Наиме, на помоћ империјалне државне касе Јанош Шмит је могао да рачуна само под условом да обучи и запосли још пет безданских мајстора-ткача, што је овај, у складу са преузетим обавезама и учинио.
Године, деценије и векови су пролазили, а у Бездану су Жакарови разбоји лупкали, столњацима, салветама и постељином опремајући не само дворове и резиденције, већ и домове имућнијих грађана овог дела Европе. Како сада ствари стоје, ткачница свиленог дамаста „Новитет“ у Бездану, која је од 2013. године у власништву Сомбораца Јелене и Ранка Петковића једина је европска заиста активна фирма овакве феле, док су разбоји, вршњаци безданских, одавно у ропотарницама историје, пошто оригинални дрвени разбоји система „Жакар“, постоје још само у Француској, али и Египту као земљи са најквалитетнијим памуком, који, поред свиле као потке, служи као основа правог дамаста. Ипак, разлика између ових и бездански се огледа у томе што ти разбоји одавно нису у функцији, односно стоје у музејима при неким модерним фабрикама индустријског дамаста. У светлу тог податка, још је жива прича о запрепаштењу страних амбасадора акредитованих у Србији када су видели да бездански разбоји не служе „за показивање“ и пуку демонстрацију некадашње технологије, већ је свих 18 безданских претеча ЦНЦ машина на људски погон у више него добром стању и погону. До које мере је ишла дипломаткса неверица говори и добронамерност једног од дипломата који је након обиласка погона данашњег „Новог Новитета“, захвалио радницима-ткачима и посаветовао их да сада могу да предахну, односно престану са демонстрацијом, очигледно не схватајући да се ради о потпуно функционалном погону који не служи за пуко „показивање“ туристима.
Мада приватизован, “Нови Новитет” упорно и тврдоглаво не мења ручни начин производње прелепе тканине, јер су Безданци дубоко уверени да, ако се упусте у трку са одавно аутоматизованим сличним фирмама, могу слободно да „ставе кључ у браву“. Кинеска хипер продукција би им одавно дошла главе, као уосталом већем делу европске текстилне индустрије. Овако, праве муштерије препознају квалитет непогрешивог ручног рада, јер машини ништа лакше већ да покида свилен конац на разбојима од којих су најстарији у радионици из 1871. године и још служе добро. Да није једноставно на њима радити говори и то што нови радници не могу добрих шест месеци ни да седну за разбој, јер за овакву „работу” не постоји школа, већ се тајне заната „скидају” седећи крај старијих и искусних мајстора. Док осамнаест разбоја лупка, а мајстори поскакују са својих клупа не би ли „сложили” безброј нити силом таман таквом каква неће прекинути свилену основу, али ни дамаст неће оставити „недореченим”, у Новитету објашњавају да сировину набављају из иностранства, али и од домаћих свилара. Све се прави за унапред познатог купца који не може да купи робу „за јуче”. Његово величанство купац сам бира дезен, боју, величину „мустру”…Онда и не чуди да столњаци, салвете, постељина, а од недавно и свилене дамаст „крпаре” и дамастни мебл-штоф проналазе свој пут до елитних хотела и резиденција.
Срце система који је још 1804. године патентирао Жозеф Мари Жакар, ослањајући се на готово један век старије иновације својих француских земљака Базила Бушона, Жана Фалкона и Жака Вакансоа, представља дугачак низ повезаних бушених картонских картица, чија перфорација одређује и шару која се тка. Разбој се погони искључиво ногама (преко педале) и рукама самог ткача, који при раду дословно поскакује са дрвене клупе на којој седи испред разбоја. Управо овај систем бушених картица је касније послужио енглеском математичару Чарлсу Бебиџу да направи прву „аналитичку машину“ и тиме стекне неумрлу славу оца компјутера.
Милић Миљеновић
