ОД ЗАБОРАВА ДО УСПЕХА: ПОРОДИЦА ДРАГОЛОВЧАНИН СПАСЛА ЛЕГЕНДАРНИ РИБЊАК Рашком сад плива више од 2,5 милиона јединки пастрмке
На обали бистре Рашке, у подножју планине Голије, поново се шири познати мирис свеже калифорнијске пастрмке.
Некадашњи гигант рибарства, рибњак „Војин Поповић“, који је деценијама био симбол производње пастрмке у овом делу Балкана, поново је оживео — захваљујући ентузијазму и истрајности породице Драголовчанин.
После година заборава и стечаја некада славне компаније, базени су поново пуни живота: у њима данас плива више од два и по милиона риба, а годишња производња достиже 300 тона.
„Ово је стари рибњак који је направљен пре више од 30 година“, каже Нисвет Лозо, руководилац базена породице Драголовчанин, док нам показује низ бетонских корита кроз која жубори бистра вода Рашке.
„Некада је ово био најпознатији рибњак у Србији, али и један од највећих у Европи. Успели смо да му вратимо стару славу“, истиче он.
Рибњак који живи од чисте воде
Рибњак се простире на три хектара, са воденом површином од 12.000 кубика и капацитетом од 500 тона рибе. Ове бројке можда не говоре много лаицима, али у свету рибарства, то су импресивне цифре.
Кључ успеха, каже Лозо, лежи у води.
„Ми користимо воду са изворишта реке Рашке, код манастира Сопоћани. То је чиста, хладна вода — идеална за пастрмку. У систем улази око 1.300 литара воде у секунди, што је огроман капацитет. А пастрмка, знате, не трпи прљавштину. Она мора да има стални проток, хладноћу и кисеоник. Зато је ово најзахтевнија врста за узгој у слатководном рибарству“, објашњава вредни стручњак за рибарство.
Од млађи до конзумне рибе – затворен круг производње
За разлику од многих мањих рибњака који купују млађ, породица Драголовчанин је успела да заокружи читав циклус производње – од мрестилишта до тржишта.
„Имамо мрест једном годишње, од новембра до фебруара“, објашњава Лозо. „Прегледамо матице сваке недеље, узимамо икру од оних које су зреле. Тренутно имамо око 2,5 милиона јединки, а просечна тежина конзумне рибе коју продајемо је 600 до 700 грама.“
У рибњаку живе и „капиталци“ — матице тешке по неколико килограма.
„Пастрмка расте целог живота, никад не престаје да расте. Може да достигне и до 15 или 20 килограма, али ми за тржиште узгајамо конзумне примерке“, додаје Лозо.
Рад са живим бићима — тежак али леп посао
У време наше посете, неколико радника је неуморно чистило базене.
„Ово је жив посао, зато је и тежак“, каже Лозо док прилази једном од базена.
„Са рибом мора стално да се ради. Вода мора да се чисти, кисеоник да се мери, храна да се дозира прецизно по таблицама. Све мора бити по правилу — јер грешке се брзо виде“, каже наш саговорник.
Храна коју користе углавном је увозна, врхунског квалитета.
„Већи део рибњака у Србији користи италијанску храну, па и ми. Млађ се храни више пута дневно, конзумна риба једном. Нема много филозофије — само ред, рад и пажња“, објашњава он.
Тржиште које тражи више него што домаћа производња нуди
Захваљујући квалитету, пастрмка са рибњака „Војин Поповић“ данас се налази у готово свим већим ланцима продавница широм Србије.
„Тржиште Србије је дефицитарно са рибом“, објашњава Лозо. „Домаћа производња покрива свега 20 до 30 посто потреба. Већина рибе се увози, тако да ми све што произведемо — продамо.“
Рибњак има и своју малу рибарницу, где појединци и ресторани могу да купе свежу, очишћену пастрмку директно из базена. А планови су амбициозни: „Покренули смо погон за прераду, тако да ћемо ускоро нудити и филете, као и димљену рибу. То ће бити наш финални производ.“
Повратак на стазу славе
Некадашњи рибњак „Војин Поповић“ био је симбол индустријског развоја и природног богатства овог краја. Када је компанија отишла под стечај, многи су мислили да је то крај. Али долазак породице Драголовчанин променио је све.
„Нисмо хтели да дозволимо да ово пропадне“, каже Лозо и додаје: „Ово није само посао, ово је традиција. И понос. Има већих рибњака у Европи, али по воденом огледалу на једном простору ово је највећи рибњак калифорнијске пастрмке на Старом континенту“.
Данас, између планинских потока и магловитих зора над Рашком, пастрмке поново скачу из чисте воде — као симбол да се и после пропадања може устати, ако постоји воља и љубав према ономе што се ради.