АНАЛИЗА СЕКСИСТИЧКОГ ХУМОРА Колико пута сте чули: „Само се шалим!”

Процедуре за спречавање родно заснованог насиља нису познате наставном и административном особљу, будући да на факултетима влада култура страха, ћутања и незамерања. Ово је само део оног што се може ишчитати из регионалног истраживања „Изазови интегрисања родне равноправности у универзитетској заједници: Против родно заснованог насиља”, које је публиковано ове године у оквиру пројекта УНИГЕМ. Овај пионирски подухват са потенцијалом да изнедри и практични и научни допринос спроведен је у четири земље Балкана: Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори, а обухватио је 18 јавних и приватних универзитета, међу којима је и новосадски, у чијем ће Ректорату сутра од 12 сати бити промоција.

Преко 4.700 испитаника из редова наставног и административног особља, а са њима студенти и студенткиње друштвених, хуманистичких, природних, техничких, биотехничких, биомедицинских, здравствених и уметничких усмерења, показало је да родно засновано насиље има много лица и наличја. Само једно од њих су наизглед безазлене, вулгарне шале, чему су ауторке Јелена Ћериман Зилка Спахић Шиљак посветиле посебно поглавље „Само се шалим: Анализа сексистичког хумора и увредљивих коментара на универзитетима Балкана”. Према њиховим речима, неки од примера несвесних дискриминаторних понашања јесу фокусирање на изглед жена уместо на њихова постигнућа, обраћање више пажње на говор мушкараца, двоструки стандарди у вези са брачним и родитељским статусом, као и приписивање постигнућа жена другим факторима, а не њиховим способностима. Разлика постоји и у сексистичким коментарима: они који су упућени женама проблематизују природу овог пола и биолошку улогу. Због тога је уобичајено умањивање њихове рационалне способности током менструалног циклуса или менопаузе (узречица „женска главо”, епитети: језичара, климактерична баба, бабускара, неуравнотежена, фригидна, хистерична, вештица…). С друге стране, поред прорачунатости и каријеризма, најучесталије етикете које се додају мушкарцима везане су за неконтролисану сексуалност, због чега се називају женскарошима или бећарима, а уколико прихватају равноправност и дељење послова у кући – папучарима. Саговорнице из студентске популације наводе да су двосмислене шале на њихов рачун свакодневица: жене су глупе, нарочито ако су плавуше, не знају да управљају возилима, нити су спретне у спорту.

„Нисам сигурна баш да је то схваћено по принципу да је колега нешто лоше урадио, више да сам ја преосјетљива”, рекла је једна од испитаница, указујући на релативизацију жениних искустава и осећања.

Када се саберу одговори „једном” и „више пута или често”, види се да је у Србији 20,6%, у БиХ 17,4%, у Хрватској 15,9%, а у Црној Гори 14,1% наставног, административног особља и студената/киња искусило нежељене комплименте или вулгарне коментаре путем телефона, електронске поште или на други начин, а мада су углавном усмерени на жене, нису реткост ни пријаве мушкараца да су били сексуално узнемиравани на факултетима, посебно ако су припадници ЛГБТ популације. У академској заједници, сексистичким вицевима, према сведочењима, склонији су припадници старије генерације и надређени:

„Старији професори поготово не виде неки проблем у томе и онда су склони на састанцима итд. имати ту успутну мизогинију која из њихове перспективе не прелази никакву границу и није неугодна”, објашњава друга испитаница.

„Моја колегица је била јако отворена када је причала о томе шта је њена сестра искусила. Та њена сестра је бранила магистарски рад (...) и професор на факултету јој је казао једну јако ружну констатацију (…) ту је била комисија, сви су ту били. И она је нешто погријешила у том свом раду и он је казао: ’Хајде, нема везе, сваки први пут боли’”, сведочи једна од њих.

Можда најексплицитнији пример успутне мизогиније навела је саговорница из реда научног особља у БиХ, објаснивши да се десио на званичном предавању, којем може присуствовати ко год жели, те га сматра озбиљним јавним простором на ком сте врло одговорни за изречено:

„На једном од предавања једног колеге, који је био асистент у том периоду, наводећи примјер како човјек може да избјегне санкцију на суду, казао је како онда адвокати сугерирају својим клијентима, кад туку жене, да их туку по бубрезима, а не по лицу јер се то не види.”

Ауторке истичу да је сексистички хумор повезан са родним стереотипима и да подстиче организациону културу толеранције сексизма, чему погодује историјска патријархална матрица у друштвеним односима, а да опстаје јер, између осталог, не постоји доследна примена нормативног оквира којим би се санкционисао.

Слађана Милачић