"Све земље у окружењу су направиле већ стратегије како се бавити тим проблемом. Ми смо још увек на неким почецима и бојим се да много каснимо", рекао је Гојић за Тањуг, након отварања изложбе слика и радова особа са аутизмом, поводом 2. априла, Светског дана те болести.
Србија још нема национални регистар, наглашава Гојић и додаје да је он потребан, како би се урадила стратегија како и на који начин приступити, дијагностификовати, како саветовати родитеље, како усмеравати особе са аутизмом, кроз образовање, до крајњег циља- њиховог запошљавања.
Гојић истиче да највише што родитељи аутистичне деце траже јесу сервиси подршке, да "мало могу да предахну, акумулирају снагу", јер, како напомиње, особе са аутизмом траже негу 24 сата, са њима стално неко мора бити и да њихово одрастање не прати њихово осамостаљење.
"Биолошки старимо, ја сам родитељ, бојим се, без обзира на сав наш труд, рад, настојања и комплетно колико себе дајемо, очито да нам није услуге дневног боравка и још повремених неких сервиса подршке, које пројектно радимо као родитељска удружења, јако бисмо тешко живели, социјале и распалих бракова било би све више, људи просто немају решење, не могу да предахну ниједног момента", рекао је Гојић.
Каже да већ "имамо већ изгубљене генерације најстаријих", да нема решења за њих, да "никако да крене становање уз подршку", те да родитељи зову, питају шта ће бити са њиховом децом, када њих више не буде...
Проблема у том спектру, наглашава Гојић, стварно има много, а истиче недостатак националног регистра, за којим "институције система још увек на неки начин трагају".
У Београду има око 250 одраслих особа са аутизмом, 80 одсто њих живе са остарелим и углавном болесним родитељима. Око 100 њих похађају дневне боравке, а поподне се враћају у своје породице, док 46-оро њих живи у Стационару за одрасле особе са аутизмом на Бежанијској коси, где спавају по седморо у соби, без икакве радно окупационе терапије.
