легендарни стапарски лекар др Стеван Поповић крајем шездесетих година прошлог века у стапарском бирцузу промовисао Мирослава Јосића Вишњића, једног од највећих потоњих српских писаца. Сувоњави младић дуге косе и тек израсле брадице, који се, оженивши се школском другарицом из сомборске Учитељске, неку годину пре те незваничне стапарске промоције, отиснуо у Београд да постане писац, једва је дочекао да сиђе из престоничког воза на железничкој станици у Стапару и похвали се у станичној кафани да му је изашла прва књига. Сео је за сто код неколицине познатих ликова који су дочекивали и испраћали ретке возове, извадио тек изашлу, још на боју мирисну књижицу приповедака, ставио је на сто и рекао:
- Људи моји, сан је почео да се остварује. Ево моје прве књиге. Брато, дај литру и соду!
Е, онда је доктор Стева тај, наочиглед, безначајни кафански догађај подигао „на историјски чин“ и допринео да се и данас памти! Возови одавно не пролазе кроз Стапар, нико од актера из кафане код стапарске станице није више жив, али Мирослав Јосић Вишњић је постао један од најзначајнијих писаца српске књижевности друге половине 20 века. И најпознатији Стапарац од Другог светског рата до данашњих дана.
„Светац српскога језика“ и „монах српске књижевности“, писац буне и бунта, вечити опозиционар, остао је веран коренима, бачкој равници, Дунаву, Мостонги и Плазовићу, свом Стапару, родном сокаку Ћорошу, пријатељима, паорима, интелектуалцима, прецима, обичајима и вери. И не само да је остао веран, већ је био опседнут Звездом стапарском. Извор читавог књижевног опуса од 10 романа, 120 приповедака и још двадесетак других књига у тиражу од стотину хиљда примерака и преводима на двадесетак језика, црпео је одатле. Из тих људи. Поносних, али својеглавих, инаyија, потомака некадашњих гусара са Дунава, али и вредних паора, сточара и некадашњих ратарских рекордера. Стапар, познат и по томе што се у његовој околини налази Сомбор, одувек је „имао своју политику“. Борили су се преци данашњих Стапараца у 18. веку против Бечког двора, јер су тражили место под сунцем у вртлогу германизације подунавских предела, тамо где су живели у два насеља код Апатина – Бокченовићу и Врањешеву. Гусарили су, кажу предања и оскудни документи, нападали лађе и сплавове којима су долазили тадашњи колонисти. Епилог је био: протеривање: одред од 2.000 војника из Осека преместио их је на тадашњу Стапарску пустару. У Мађарској револуцији средином 19. века, извукли су опет дебљи крај у борби за национална права. Село је делимично спаљено, а заразне болести су дневно односиле и по десетак житеља тих 1848. и 1849. године.
После Другог светског рата, због особености житеља, ово село је прозвано „Седмом републиком“ у Југославији која је имала шест република и две покрајине. А Вишњић је тај, такав Стапар лансирао у васиону. Сместио је у њега центар света. Читава планета је у „Барону из шарага“ смештена ту, у митски Стапар, како су истакли књижевни критичари. Сеоски топоними су постали делови планете, улични канали реке и речице, ћуприје велики мостови... А ликови стапарски који се суочавају с прошлошћу и изазовима надолазеће глобализације, коју је Јосић Вишњић наговестио у својим делима.
Покојни угледни сомборски и стапарски чиновник и интелектуалац чика Миша Пељин му је својевремено, на почетку каријере, саветовао да се држи себе и свога док је гутао речи из првих прочитаних књига и још ишао по Стапару и Сомбору са свеском својих прича и текстова, читавши их познаницима и пријатељима:
- Мирославе, сви кажу да у теби има талента. Тако мислим и ја. Али таленат није довољан. Потребан је и рад. Али пре свега потребан је мотив.Ти мораш имати приче, теме. А одакле ћеш, него одавде? То најбоље познајеш.
А још пре него што се са супругом Мирјаном отиснуо у Београд, где је с породицом претрпео најтежа искушења режимских репресија, немаштине, где је поред студирања и писања, био лектор, коректор, метер...., све за надницу од две тегле мармеладе дневно, од које је прехрањивао породицу, прочуо се као талентовани, а после и постао значајан писац.
Професор српског језика Учитељске школе у Сомбору Миливоје Гајић који је с таквим Јосићем некако излазио на крај у школској клупи, јер је већ тада поседовао изузетно знање из теорије књижевности и језичке културе, рекао је својевремено да у професорској каријери, а доживео је пензију, није срео такав таленат. Нико тако није, по њему, био посвећен језику и књижевности у историји те школе. А сомборску Препарандију, потоњу Учитељску школу похађали су Исидора Секулић, Јован Дучић, музичар Јосиф Маринковић...
- Био је истински лиричар у приповедању – сматра академик Милосав Тешић. - Гипкост, живахност, крепкост, сликовитост и одрешитост у казивању спадају међу особеније одлике Јосићевог изразито ритмичног прозног стила. Родно тло, најшире схваћено, добило је у Вишњићевом делу једно од најособенијих књижевно уметничких сагледавања.
Прва већа животна и књижевна искуства стекао је у Београду, а поготову у студентским немирима 1968. који су га затекли на месту секретара редакције листа „Студент“. Прочуо се и винуо у свет озбиљне књижевности као добитник Нинове награде 1990. године. Роман необичног назива „Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба“ узбуркао је књижевну, а и политичку јавност. Описани су догађаји борбе за национално ослобођење Срба у 1848. и 1849. години. Симбол пропасти – Бодрог, град који је мистериозно нестао у средњем веку, осликавао је буну, појаву која је цео живот била присутна у Јосићевом духу. Није пропустио ни 48. – век касније.
Године 1992. године за длаку је изгубио другу Нинову награду за „Приступ у кап и семе“, али је за исти роман добио Борбину. У до тада најстапарскијем роману заронио је у судбине Ибеоваца. Скоро пола века касније, тих деведесетих прошлог века, објављена је тужна судбина Стапарке Стојанке Катић. О Голом отоку, животу у Стапару и друштвеним превирањима... О томе до тада нико није смео јавно да проговори. И трећи пут је ушао у избор за Нинов роман године. „Барон из шарага“ сматрао је за врхунац свог опуса. За оно што је било, што је сада и што долази. На свој начин, наравно:
- Моји се јунаци сви нешто буне – говорио је. – Чак и кад су на самрти, увек су неке бунyије у питању. Шта је „Бодрог“ него буна, шта је сад овај „Барон“ – исто једна побуна која се завршава трагично, јер се побуне углавном тако завршавају !
А добио је скоро све књижевне награде држава у којима је живео. И то као књижевни бунтовник, својеглави стваралац, опозиционар... Поред две набројане и – Борину, Андрићеву, Исидорину, Скерлићеву, Винаверову, Октобарске награде Београда и Сомбора, за роман деценије.... Био је, што се мало зна, 2001. године предложен и за Нобелову награду. Стапарци су пратили сваку његову књигу, сваку награду дочекивали су с радошћу и топлином око срца. Тражили су у његовим романима и приповеткама познате личности, а потајно и себе. Многи нису баш све ни разумели, али било је неког поноса, и драгости да се за Стапар чује далеко, што даље... Било је, мора се рећи – и незадовољних, пакосних и љубоморних. Јер, роман мора да има и негативне јунаке!
- Мислим да му је најбољи роман био „Бодрог“, а прича „Лепа Јелена“ – каже Јосићева супруга Мирјана која је с њим провела све те деценије живота и књижевних побуна као сарадник и лектор. – Био је задовољан књижевним делом. Говорио је да је план не само испуњен, већ и пребачен. Желео је, а и оставио је печат у српској књижевности.
Изразио је жељу да буде сахрањен у Стапару. Одбио је Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Главно место и извор инспирације величанственог књижевног стваралаштва, Стапар, остало је заувек његово. Одабрао је да тамо буде његова Алеја великана. У кругу предака, пријатеља и комшија. Обичних и угледних почивших Стапараца! А у Алеји Стапараца дочекали су га, вођа побуњених и протераних Стапараца из времена Марије Терезије Атанацко Рајић, градитељ пруга у Угарској и творац статута српских железница инжењер Никола Станковић фон Стапарски, доктор Стева Поповић, Фото Јоца, Стојанка Катић, Јеца и Рака Стоканов и многи други...
Мирослав Божин
Помоћ духа салашарског
Јосић је сам говорио да му је у стварању књижевних векова помогао „салашарски дух“ предака који су живот ковали у стапарском атару на крњајској страни, источно од каснијег Јосићевог митског Стапара. „Ја сам салашар, а то значи бити ослоњен на себе, веровати у себе и ширити се у разним областима. Не можеш се закопати у једној, само правити опанак, мораш имати и кокошку у авлији, свињу, плуг, дрљачу, кувати ручак… Ако имаш салашарског духа у овом свету, онда теби свет и не треба, ти си цео свет”.
