Са аспекта европске историје уметности и нашег места у њему, дело, тачније портрет Богородице непознатог милешевског мајстора нема премца, а ни један српски сликар до дана данашњег га вероватно није досегнуо. Богородица није само врх српског сликарства, већ вероватно и најзначајније сликарско дело настало у првој половина 13. века у целој Европи.
Због честог претеривања нашег значаја у европској историји овдашњи историчари уметности обично и не смеју ни да се подиче оним што смо имали: у једном тренутку европске историји носили смо светло промена, лепоте и будућности. Наше је “светло”, несретним историјским расплетом, готово згасло. Други су наставили и покупили славу ренесансе, а Милешева и Сопоћани готово заборављени. Да они који сумњају не помисле да се овде опет ради о величању “српске виљушке”, прво треба да оду у Милешеву, а затим да виде дела Ђота, Ботичелија, па чак и Леонарда, да оду у Лувр, Уфици, Ватикански музеј... те да се потом опет врате у Милешеву и упореде.
Шта ће видети? Па, Богородицу из Благовести, најзначајније дело европског и светског сликараства насталог у првој половини 13 века. Видеће идеал лепоте који су постигли и престигли тек мајстори ренесансе и то 200 година касније. Видеће генијално дело настало чак и у оквирима крутих правила византијског сликарства, али уз додатак лепоте који је свакако померио границе. Нека звучи како коме одговара, али Ђото се нигде ни на једној слици за коју се зна није приближио лепоти, духовности и унутрашњој снази дела милешевског мајстора.
Када је суштина уметничког дела у питању онда би смо могли ићи још даље, уз све ризике да будемо и подвргнути сумњи: да ли жену којој анђео саопштава да ће родити сина божијег замишљате и видите онакву како је насликао милешевски мајстор или благовест примате онако како је то приказао Леонардо на слици која је у галерији Уфици у Фиренци, проверите! Очи, осмех, став, поглед...
Манастир Милешева грађен је 1218. и 1219, а живописан 1222. до 1228. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а Немањин унук. Милешевске фреске, по оцени наших историчара уметности, долазе у ред монументалног сликарства нашег средњег века. Византијско сликарство, и српско у његовом кругу, није дозвољавало уношење новотарија у теме и начин сликања, него је увек остајало у традицијама ранијих остварења. Па ипак, фреске у свакој нашој цркви доносе понеку новину у односу на оне пређашње. Те промене диктирао је дух времена, коме традиција није могла увек да се одупре, али и индивидуалност и сензибилитет појединих мајстора. Тако су милешевске фреске, по концепцији, свакако слободније од оних раније рађених, студеничких, из којих су непосредно произишле. Студеничке су, могло би се рећи, мирније и сигурније у својој статичности. Хладни камен мозаика као да је оставио дубоког трага на њихову чврстоћу и строгост. У Милешеви, иако још потпуно везаној за мозаички рад, не само у техничком него и у стилском и унутрашњем погледу, као да је удахнуо нешто душе фигурама, ублажио ту неизмерну празнину између златног неба и зелено обојене земље.
Милешевски сликари имају слободан, широк потез, развијено осећање за боју, умешни су у компоновању. Мада све њихове слике имају узоре у старијим мајсторима, ипак њихове композиције, сликане не баш на увек погодним површинама, казују да су те слике сликали даровити ствараоци који су били далеко од опонашања туђих дела. Могла би се констатовати чињеница да милешевске фреске живе свака за себе, да не представљају једну строго замишљену целину зидова, који делују као једно, огромно остварење. Сопоћанске фреске, директни наследници и настављачи милешевских, делују целовитије. Повезује их једна обојеност, један смисао. Тамо све фигуре, сликане усамљено или у композицијама, сачињавају велику слику, са Успењем Богородице као великом жижом којој је све подређено.У Милешеви је то скуп лепих слика, окачених на изломљене површине пиластрима и луковима испресецаних зидова. То је галерија слика великог мајстора, или боље, великих мајстора, јер их је, свакако, било неколико. Свака од њих, скинута са милешевског зида, могла би сама да буде украс царке палате...
Да ли су у питању различити сликарски темпераменти, или бескрајна радозналост главног ствараоца, која омогућује многа варирања и промене, можемо да претпостављамо и нагађамо. Али је важно да ни једна фреска не конкурише другој, да чак добија због увек другачијег суседства, јер свака посебно третира израз, став, чак свака има, бар за једну нијансу, другачију “обојеност”.
Милешевским фрескама славу је највише пронео “Анђео на гробу”, тј. Бели анђео, али Богородица је... прелепа!
Дејан Урошевић
Непролазна вредност
Није познато ко су били милешевски сликари. Да ли су ти уметници били Грци или Срби школовани у великим византијским центрима и није толико битно. Можда су имена Теодор, Георгије и Димитрије, забележена при дну неких фигура у централном делу цркве њихова имена, као што мисле неки историчари али, ма ко они били и ма како се звали, оставили нам у наслеђе дело непролазне вредности.
Поређења ради треба подсетити да је један од зачетника италијанске ренесансе, прекретници у европској историји, Ђото ди Бондоне, рођен пола века после почетка осликавања Милешеве 1267. године, те да је умро1337. Сандро Ботичели је живео од 1445. до 1510, Леонардо Да Винчи 1452 – 1519, а најзначајни руски средњовековни сликар Андреј Рубљов од 1360. до 1430. године.
Па ви сада рачунајте!
