Исписници тад и не помисле да је начела осамдесету.
– У пензију сам отишла 1. јануара 1993. с 53 године живота и 35 година стажа – с неизбежним осмехом прича Даринка. – Завршила сам Средњу економску и одмах почела да радим у Првој обућарској задрузи, потоњој фабрици обуће „Нова мода“. После две године, прешла сам у Столарски комбинат и остала наредних пет, а онда сам у ПИОР-у, све до пензије, чак 27 година била контролор исплате пензија. Много сам волела тај посао и период кад сам чекала да сване, да што пре стигем у канцеларију.
Издржала је годину без професионалних обавеза, а пошто је певала у градском хору као први алт, радо је прихватила да буде замена секретарице у Музичкој школи.
– Била су то заиста лепа времена. Јесте диригент Миленко Шустран био захтеван, али је обезбеђивао бројне наступе. Путовали смо често, по земљи и иностранству, учествовали на смотрама у Лесковцу, Руми, неготинским „Мокрањчевим данима“, а незаборавни су наступи у мађарском граду-побратиму Сексарду, затим турнеја по Немачкој, те радио и ТВ снимања... Сећам се и јануарских припрема на мору. Приде све плаћено – с носталгијом памти Дара своје уметничке године.
После Музичке школе и паузе од годину, позвао ју је директор Радован Вујовић и била је седам година секретар школе „Братство“ за децу с посебним потребама.
– Од 2011. сам благајник нашег удружења пензионера. Релативно рано, са 47 година, остала сам удовица, син и ћерка су већ били одрасли, нисам имала много породичних обавеза па ми је одговарало да останем у устаљеном ритму, радим и будем у контакту с људима – неуморна је Дара.
У младости је она била не само певачица него и гимнастичарка у месном „Партизану“.
– Припремала сам се за вишебој и на свим справама радила, партерне су ми вежбе, јер сам била еластична, највише одговарале, разбој био омиљена дисциплина, па сам стигла до Загреба, Марибора и многих других градова се и не сећама... Иако ми греда није била специјалност, освојила сам једном прво место на средњошколском шампионату Војводине – заиста светстрана и богата биографија.
Углавном је свакој жени доста шпорета у сопственој кући па су ретке на кулинарским такмичењима. То препуштају мушкарцима, да лече комплексе.
– Мени је свеједно где кувам, само да је добро друштво. Сећам се заједничких прослава у предузећу, где смо знале брзо да се договоримо шта ћемо за новогодишње, осмомартовшке и друге свечаности. Једном смо организовали заједничку прославу Дана жена са СИЗ-ом за здравство па нас је било око 80. На менију се нашла рибља чорба и пекао роштиљ. Била сам главнокомандујућа, и уз помоћ колегиница, сви су били сити и задовољни. Ишла сам касније на неколико гастро-манифестација, углавном да крчкам рибљу чорбу и гулаш, па и с ових мојих готово „осам банки“ у крштеници, не бојим се никога с варјачом у руци – не да се Дара.
В. Јанков
