Они су се присећали заједничких тренутака и планова које су остварили, као и оних до чије реализације није дошло, али највише је било речи о самом лику и делу Зорана Ђинђића.
Аутор књиге ''Ђинђић просветитељ'' Мијат Лакићевић рекао је да је до наслова своје књиге дошао читајући његова дела и закључио да је као поборник класичне немачке филозофије у политику унео основе просветитељства, од којих су ту институције и слобода и додао да је Ђинђић био близак либералном погледу на свет и да је унео дах и дух Европе у Србију кроз светло знања и образовања.
Поред Мијата Лакићевића, од аутора књига су говорили и Драган Лакићевић (Портрет политичара у младости), Новица Милић (Јесен дијалектике), Бојан Љубеновић (Метафоре), као и Драгољуб Замуровић који је направио серију фотографија са бившим српским премијером и нагласио да је једини пут када је одбио ангажман био сахрана Зорана Ђинђића.
У другом делу панела присутнима су се обратили Зоран Живковић, премијер Србије након Ђинђића и некадашњи министри у влади Србије из 2001. године Божидар Ђелић (министар економије и финансија), Александар Влаховић (министар привреде и привитизације), Драгослав Шумарац (министар грађевине и урбанизма), Слободан Милосављевић (министар трговине, туризма и услуга), Гордана Матковић (министарка рада, борачких и социјалних питања), као и Драган Домазет (министар науке технологије и развоја).
Бивши премијер Србије Живковић рекао је да је Ђинђић имао жељу да учи и даље, иако је немачки говорио перфектно, а Немци су говорили да прича као и они.
Није знао енглески, а ишао је сваки дан да учи и после шест месеци дао интервју на енглеском. Стварно посебан човек, незамењив, духовит. Шалио се: 'Како наћи доброг министра финансија? Па да је из Пирота', присетио се Живковић и додао да је губитак ненадокнадив.
Према његовим речима, Србија се од тада није опоравила и била би добра и озбиљна држава да је данас жив.
Ђелић се присетио како су 2001. године почели штрајкови, чији је захтев био - бољи живот одмах.
Пошто сам био задужен за штрајкаче, захтев је био повећање плата за 120 одсто. Због макроекономске равнотеже повећање мора бити реално. 'Божидаре, са свим социјалним партнерима морамо да се договоримо', рекао ми је Зоран. Након мукотрпних разговора био сам веома срећан јер смо имали модел и да друге сегменте спустимо на нивое који су допринели смањењу инфлације, изјавио је бивши министар економије и финансија.
Влаховић је изјавио да су критике добијали и од политичких сабораца и да је стално објашњавао да без јаког приватног сектора нема јаке економије.
Зоран је очекивао све брже и ефикасније. У кратком периоду од две године одрадили смо добар посао, рекао је некадашњи министар привреде и приватизације.
Пре доласка у владу Србије, Ђинђића је познавао Драгослав Шумарац, још када је, како каже, земља била порушена и бомбардована.
Зоран нас је све повео на преглед на ВМА - од крвне слике до психолошких тестова. То је стварно потез који говори какав је био. Ако је потебан преглед за возачку, потребан је и за министре и председника, рекао је Шумарац, присећајући се својих дана у Министарству грађевине и урбанизма.
Да је Ђинђић волео људе истакао је бивши министар трговине, туризма и услуга, Слободан Милосављевић.
Желео је да мали човек осети добитак. Желео је да са растом пензија, људима ствари не буду недоступне. Стално смо на конференцијама обавештавати грађане за минималну потрошачку корпу, а он је све гледао и анализирао и био незадовољан. Желео је више, брже и да реформе дубље продру, рекао је Милосављевић и додао да је и један од разлога за кампању која је уследила био да Ђинђић по Србији објашњава реформе које су биле тешке, болне и непопуларне.
Домазет се тада, како каже, прикључио Влади Србије као министар науке технологије и развоја јер је Србија имала много оптимизма и воље.
Консолидовали смо систем, увели рачунаре, мрежу, опрему, обезбедили смо да људи могу пристојно да раде. А онда смо припремили нацрт закона о науци и урадили политичка документа, рекао је Домазет и додао да је, убиством премијера, све то је убијено.
Српски премијер Зоран Ђинђић убијен је 12. марта 2003. године испред зграде Владе Србије.
