Мартинс, блогер бујне маште, којег је вођа караока Болсонаро још раније именовао за специјалног саветника за међународне односе, у том тренутку је заправо само искористио крилатицу о тајној вези Свевишњег и "одабраног вође", позајмивши франшизу од европске и америчке крајње деснице.
Европско средњовековље, витези и крсташи по том виђењу представљају златно доба патријархалних белих хришћана у светом рату с “неверницима”. Сходно томе и сам Бразил, као највеће португалско достигнуће, припада пре свега белим Бразилцима, који су “једини прави” настављачи традиције крсташа по некаквом праву крви, захваљујући свом генетском пореклу. Бразилска крајња десница на тај начин покушава да прикрије мултиетничко порекло нације и оправда своје залагање за расизам, мизогинију, хомофобију и религиозну нетолеранцију, тврде критичари тог новог конзервативног пројекта. А тај пројекат се, извесно, уклапа у деловање крајње десничарске интернационале.
Бразил је, иначе, последња земља у којој је укинуто ропство (1888. године), у којој је 2017. године око 70 процената жртава убистава било тамнопуто, а по родном насиљу и мржњи према женама реч је о петој најопаснијој земљи на свету. Верска нетоларанција је у порасту, а њена најчешћа мета су афро-бразилске религије. Крајња десница негира значај аутохтоних и афричких народа у историји Бразила и њихове друштвене, културне и економске доприносе заједничкој судбини, док се, с друге стране у портретисању португалских “очева оснивача” из позлаћеног рама избацује њихово сурово колонијално освајање и потчињавање аутохтоних народа.
Елем, Болсонаро и његов син Едуардо - којег тата по последњим вестима жели да лансира у дипломатију - уз поменутог Мартинс, заправо су покупили пелцер од Трамповог водећег пропагандисте и идеолога Стива Бенона, човека који оркестрира интернационалом крајње деснице, зарад удруживања снага широм света у борби против "културе марксизма" која је наводно преовладала. Оживљавање прича из времена крсташких ратова добро дође америчким републиканцима зарад конструисања „сукоба цивилизација“ после 11. септембра 2001.
Крсташки ратови били су верски походи Европљана против муслимана који су опљачкали Свету земљу, тврде они, и тај мит је у функцији хушкања белих против небелих „ратника“. Када је амерички председник Доналд Трамп 2017. посетио Јерусалим да би га признао као главни град Израела, испунио је кључно предизборно обећање: том чину придодао је библијски, историјски значај - светиња је поново наша! Нема везе што се руши политика међународне заједнице на Блиском истоку последњих деценија – Бог то жели!
Проблем је, међутим, што је мали корак од једног таквог става, до похода Андреса Брејвика који је у Норвешкој 2011. године усмртио 77 недужних особа, или масовног убиства убиства 50 верника од стране Брентона Таранта, у две yамије у месту Крајстчрч на Новом Зеланду прошле године. Они су дефинисали своје дело по средњовековним митовима о "надмоћи беле расе" - манифести из њихових компјутера врве од пасажа и иконографије с историјском позадином и општим местима о средњем веку, а ту негде је и праотац геноцида у 20. веку Адолф Хитлер. “Виша” раса против “ниже”, “верници” против “неверника”, “ми” против “њих”, мотив за сукоб који сеже дубоко су средњовековну прошлост.
Прича се заправо своди на тврдњу да су хришћанство и ислам у непрестаном сукобу цивилизација, још од 638. године када су Селyуци освојили Јерусалим и погурали границе Византије ка територији модерне Турске. Први крсташки рат за повратак изгубљене територије (1099) је, међутим, уследио готово четири и по века касније, да би крсташи у Четвртом рату 1204. године опљачкали Византију, дакле хришћанску земљу, до те мере да се то уједно сматра и првим падом Цариграда. Ипак, британском таблоиду Дејли мејлу ове чињенице нису сметале да пише поводом тзв. Исламске државе (у новембру 2015. године) да су "ислам и хришћанство били у суровом сукобу који је већина заборавила... а који је за yихадисте данас реалност као и у средњем веку".
Међутим, нити се крсташки ратови могу тумачити као део непрестаног верског сукоба, нити се ту радило о судару цивилизација. У средњовековној Сицилији хришћани, муслимани и Јевреји живели су и радили "раме уз раме" како је то писао Расин, а цео Медитеран је био “умрежен” путевима различитих народа који су развијали цивилизоване односе. У 7. веку у Енглеској надбискуп Кентерберија дошао је из Турске, а његов омиљени игуман - из северне Африке. Етиопских амбасадора је било широм јужне Европе, укључујући и Рим. Ходочасници су долазили из Индије, а било их је и по читавом Средњем истоку. Средњовековна Европа је пулсирала у различитостима - расним и религијским, о чему говоре било историјски извори, било археолошка налазишта. Људи пореклом са севера Африке, Блиског и Средњег истока живели су на тлу данашње Шпаније, Италије, Енглеске, Француске... још од 8. века и никако се нису непрестано клали.
Током средњег века, хришћани и муслимани од Иберије преко северне Африке до Средњег истока понашали су се углавном као суседи – додуше затворени у своју заједницу, али су и сарађивали. По правилу нису марили једни за друге, али су се и међусобно помагали - уосталом реч је о периоду дужем од миленијума. Било је епизода ужасног насиља између њих, али многи хришћански краљеви су давали предност муслиманским трговцима у односу на њихове хришћанске конкуренте, док се слободно комуницирало чак и у време Трећег крсташког рата. Крајем 16. века Француска није имала проблем да се удружи с Отоманским царством против заједничког непријатеља - Светог римског царства. Корени религиозног насиља сежу дубоко у прошлост, али као и код сваког насиља на њега пресудно утичу посебне историјске околности, а не свеопшта нетрпељивост.
Чак и усред крсташких ратова анонимни писци су снажно критиковали лаж и корупцију који су пратили учеснике тих похода, пљачку и беспотребно проливање крви, захтевајући да тај “свети рат” буде опозван. Његово оживљавање данас је пуко измишљање, додуше моћно јер, ето, пали масе и неке усијане главе би и данас да га воде. С друге стране, ко жели одговоре на то шта се стварно догађа у овом тренутку боље да их потражи у Персијском заливу, где се по нимало “крсташком кључу тумачења” сукобљавају политички интереси муслимана против муслимана, и муслимана удружених с хришћанима против других муслимана, и семита заједно с не-семитима против семита и антисемита итд итд – а ради се заправо о томе ко ће да контролише енергетске ресурсе овог света и диктира правила игре. У супротном, амерички хришћани никако не би били у спрези с саудијским исламистима, а у тако лошим односима с иранским муслиманима.
Све у свему, продор ирационалих визија прошлости као политички аргумент данас указује на много шири проблем и чињеницу да је нужна брза терапија како све не би отишло дођавола: много рационалнијом политиком него што је то случај.
Реља Кнежевић
