Растући број становништва на Земљи, наметнуо је проблем недостатка хране на планети, па се генетичко инжењерство појавило између осталог и као решење у пољопривреди. За храну која би се добијала на овај начин се сматрало да ће обезбедити производњу култура које ће дати већу хранљиву вредност, веће приносе, као и посебне особине, као што су отпорност на сушу, биљне болести, инсекте, пестициде итд.
Стотинама година су фармери, баштовани и сточари правили селекцију биљака и животиња, како би пренели жељене особине. Ако би у оквиру систематски истородних, једна биљка имала већи плод, а друга бољи корен и стабљику, укрштали би их да добију биљку која има пожељније карактеристике. Први примери су калемљење и хибридизација (диктирано директно укрштање биљака са различитим особинама).
Под генетички модификованим организмима (ГМО) подразумевају се они, којима је генски састав измењен на начин који се никада не би десио у природи било класичним размножавањем, или природном рекомбинацијом постојећих гена врсте, па чак ни мутацијом. Једноставно речено, генетички инжењеринг у лабораторијама, под посебним условима и биохемијским методама, који нису могуће у природи омогућава комбиновање гена потпуно различитих живих организама. Међутим, у научним круговима, али и широј домаћој и светској јавности, све је више сумње, али и јасних ставова, који кажу „НЕ” генетички модификованим организмима. И поред лобирања од стране мултинационалних биотехнолошких концерна, наука за то има сваким даном све више аргумената.
У трансгеној технологији један жељени ген, или део жељеног гена неког организма исеца се рестрикционим ензимом (“маказе“ ), који се затим умеће на жељено место наследног материјала другог организма. На овај начин, али искључиво у лабораторијским условима постало је могуће убацивање гена или дела гена неког вируса, бактерије, биљке, животиње или у други живи организам било које врсте. Особине таквог организма наизглед су познате, јер је рекомбиновање гена рађено у циљу постизања одређених особина. Међутим, особине ипак често не буду ни близу жељених, јер промена гена проузрокује, не само другачију продукцију протеина, већ и његову инактивацију или разлику од оригинала.
На том фону потпуна је непознаница какве ће заправо последице по људску популацију имати исхрана ГМ културама. У свету је рађен већи број истраживања и студија од којих је, чињеница је, већина оспоравана из разноразних, оправданих или неоправданих разлога. Али резелтати тих студија, без обзира да ли су научно потпуно прихваћени, упозоравају управо на неке последице уочене на експерименталним мишевима и пацовима. Иако су ове лабораторијске животиње изузетно осетљиве на болести, оне ипак могу да послуже као индикатори неких манифестација код других животиња, па и код човека.
Оно што се такође често прећуткује, или вешто избегава у разјашњавању гајења ГМ култура, а важно је са еколошког аспекта, јесте опстанак, или чак уништавање постојећег биодиверзитета, стварање монокултура и уништавање органски произведених врста. Те реалне опасности крију се у процесима опрашивања, јер поленов прах ГМ култура не остаје само на парцели на којој је засејан.
И сад, каква би требало да буду истраживања процене сигурности трансгене хране? Истраживачи би требало да идентификују тип и количину свих протеина пре и након модификације; требало би да анализирају присуство додатих молекула на новом протеину на свим деловима биљке и у свим фазама раста; да упореде облик додатог протеина у ГМ биљци са природним обликом; требало би да провере целу структуру ДНК како би утврдили да ли је процес уметања гена променио неки низ; требало би да установе евентуално присуство нових вируса, анализирају алергеност, токсичност, отпорност на антибиотике, спроведу нутриционистичка истраживања итд. До сада ни у једном једином истраживању нису одређене потенцијалне опасности од трансгена, као ни од фрагмената гена или прераспоређене ДНК на овај свеобухватни начин.
Према важећој законској регулативи у Србији је забрањена и производња и промет ГМО. Међутим, незванично се, до 2020, најављује увођење дозволе промета уз јасно обележавање, али не и производња ГМ култура. Наиме, чланство у Светској трговинској организацији и промена закона о ГМО, услов су за поглавље 30 - Економски односи са иностранством. Није при томе само реч о новим тржиштима која су резервисана само за чланице, него и о стабилности услова привређивања, заштити од нелегалних економских мера других земаља и додатном привлачењу страних инвеститора.
Ипак, јавности у Србији је у високом проценту против било каквог уплива ГМО-а у области исхране. Стога би држави морала бити од пресудне важности здравствена безбедност хране и здравље становништва, пре него економски моменти уласка у СТО. Ниједан економски бенефит није вредан ризика уколико постоји и најмања сумња у безбедност такве хране. Свака друга одлука била би “играње руског рулета“. Само што би “метак” био испаљен сада а погодио наше потомке ...
Пише: Виолета Недељковић
(Ауторка је председница Савета Зелене странке за здравствену исправност хране)
