Имамо још један проблем, а то је борба за редовне плате, па тек онда за веће. Око 650.000 радника у Србији прима плату са закашњењем, а негде око 50.000 прима плате нередовно. У Србији је време за веће плате не само ове, него је било и дуги низ година уназад. Износ зараде око 170 евра, колико има добар део радника у Србији, је на самом зачењу у Европи. Сваки четврти грађанин је на линији сиромаштва или испод ње. То су подаци од септембра прошле године, али су протеклих месеци они још гори и неповољнији за раднике. Треба једна и по минимална зарада само да би се платила минимална потрошачка корпа: крајње је време да се повећају зараде запосленима и пензије.
То су познати подаци свима и нису “тајна” коју чувају синдикати, већ нешто општепознато. Социјални дијалог скоро да и не постоји. Од 2003. године у Војводини од 45 општина у 33 били су регистровани СЕС, али данас на нашој територији само су три регистрована и раде, а још у пар општина нешто раде, али нису регистровани. Само ово указује да социјални дијалог, ако се изузме републички СЕС и СЕС Војводине, не постоји нигде више и то је поражавајући податак. Оно што ми очекујемо јесте да ће Србија зарад отварања Поглавља 19, уколико жели да га отвори, морати да унапреди социјални дијалог. Јер оно у себи садржи радно право, политику запошљавања, социјалну заштиту, али и социјални дијалог. Социјални дијалог је услов за улазак у Европу, а по оцени Европске комисије сада је Србија испод просека када је у питању покривеност колективног уговора. Синдикати сами то не могу да ураде, јер власт то не жели, а не желе ни послодавци.
Минималац у Србији, који је на зачељу у Европи, последица је разних фактора. Привредне могућности Србије су велике, али проблем су послодавци који не желе више да плате раднике. Проблем је неолиберални концепт који подразумева да нема друге стране, осим капитала. То је чак први облик капитала који је давно нестао са сцене, јер сваки добар капиталиста прво жели да има задовољног и здравог радника који ће радити брзо и квалитетно. Код нас, нажалост, имамо прилику да видимо опустошене градове, затворене некада познате компаније, све уништено. Немамо праве послодавце. Друга страна су страни инвеститори који овде долазе, па није ни чудо што дају мале плате када их је наша држава позивала да овде улажу јер је наша радна снага “квалитетна и јефтина”. Са таквим имиyом који је наша држава послала у свет не може се ни очекивати већи минималац за раднике, нити фер услови у којима би радник био задовољан. Све стране фирме које код нас долазе већ су биле у неким другим државама Источне Европе где су израчунали да им је овде јефтинија радна снага.
Поверење радника у синдикате је и опало због тога што су они схватили да их од сировог капитала нико, ако то већ не чини држава, не може заштитити. Синдикат у овој држави је скоро пет деценија имао другачију улогу у другачијем систему и ту су радници били задовољни јер су добијали неке повољности које су им добро долазиле. Међутим, преко ноћи се све променило и синдикати те промене нису могли да испрате. Радници навикнути на социјалну државу нашли су се у систему где више нема социјале и људи и сада је погрешна перцепција у главама радника да ће неко други решити проблеме радника. Синдикат је сваки члан синдиката, не може се седети у фирми само зато што имаш редовну плату која износи минималац, други разлог је што је Србија земља са скоро милион незапослених и што је данас други по реду страх заправо - страх од губитка посла. Радник који изгуби посао – губи све, па због тога ћуте и трпе да добију и то мало што имају да би могли да опстану. То је тужна статистика, али она за последицу има и то што синдиката нема у приватним фирмама.
