„Луло моја, сребрном окована”, мада се, мање-више зна, да су их писали српски кнез Михајло, новосадска чиновница Вера Торњански или владика пакрачки Никанор Грујић.
Таква је судбина задесила и грађевинског инжењера Владислава Владу Канића, Земунца који упорно одбија да му београдизују порекло, јер је његов „Кућерак у Срему”, незаобилазан на репертоару тамбураша, поодавно постао незванична сремачка химна. Али, и свих гастарбајтера. Јер, чим весело друштво за столом у ћошку истера керу, истугује младеначке године и љубави па скомола и падне у сету, искусни свирци знају да је време за „Кућерак”, који погађа све Балканце. Носталгија за завичајем, ипак, не зна за границе.
Сигурно не постоји пунолетни Сремац, а ни љубитељ кафана, да не зна наизуста чувени „Кућерак”. Одавно су носталгични стихови пронашли пут до многих меких душа, нарочито ако су ишли винским пречицама. Бар две кафане су по тој песми име добиле, а многи Сремци, по властитој жељи, уз њене звуке су испраћени у вечност. А песма је настала - у норвешком граду Ставангеру!
Судба је почела да слаже коцкице ратне 1941, када је Влада рођен у земунској Горњој вароши. Део младости проводио је у очевом винограду, где је заиста постојао салон за плакање, кô што песма каже. – Имали смо виноград на Бежанији, а у њему кућерак – присећа се Влада. – Наравно, увек је било вина, па и гостију. Како шприцери, тако су се низале и песме, а кад нека растужи посебно емотивне и крену им сузе, мој отац Милан погладио по коси, те им рекао: „Немој, душо, овде да квариш расположење. Иди доле у кућерак, тамо је салон за плакање. Исплачи се, па се врати да заједно запевамо”.
Тај стасити Сремац одмалена је волео музику, тамбураше, Дунав и аласе крај којих је растао, Земун и Срем. Све што је душа кроз детињство и младост упијала, као добро вино из старог бурета желело је изађе на светлост дана, међ људе. Тако је Влада шездесетих година почео да пише песме, али компонује их и пева. Три у један, што би се рекло.
Учествовао је на многим музичким фестивалима бивше Југославије, а на једном је упознао Мику Антића. Због свог талента и шарма, постао је његов љубимац. Након што је четири године узастопно освајао награде, Антић га је посаветовао: „Текстови су ти одлични. Шта ти има да певаш? Пиши, човече, пиши!”
Али, судбина је смислила заобилазни пут за његове стихове. Млади Влада Канић, већ дунђер с факултетском дипломом, седећи с друштвом у једној београдској кафани, добио је питање: „Да ли би отишао у Норвешку на два месеца?” Прихватио је понуду, отишао је да свира, па је у земљи фјордова певао хитове тада мегапопуларног Тома Џонса, путовао... Онда се запослио, оженио норвежанком Евом, добио троје деце. Живот је утонуо у рад, материјалну сигурност и благостање, али нечега није било.
Па Срема, аласа, оног винограда са салоном за плакање... Отац га је продао. Неку годину после стари земунски боем се преселио међ небеске винограде, а у души његовог сина лагано су се рађали стихови. Тако, једне магловите норвешке суботе, 1986. док су деца радила домаће задатке а жена кувала ручак, груди су ођедном постале претесне јер је у њих упирио дашак из оног топлог винограда крај Дунава. Покуљали су стихови: „Има један кућерак у Срему, зидан је од блата из ината, с погледом на јабланово грање и салоном за плакање.” Остало је историја, мада помало чудна, сметена.
– Мој пријатељ Ивица Кнежевић, Земунац, живео је у Ослу и држао култну кафану „Циганска черга”. Кад је ту гостовао ансамбл „Тамбурица 5”, чули су мој „Кућерак у Срему” и хтели да га уврсте на свој албум. Рекао сам им: „Не дам вам ту песму, ја ћу је отпевати”. Они рекоше да иду за Београд и треба ускоро да заврше снимање, али сам им поручио да ћи ја доћи у Београд авионом и отпевати је. Тако и би – сећа се Влада.
Иако је провео на северу Европе четири деценије, никад се није срцем навикао на Запад. Одлучио је, кад му је било 62, да оде у пензију и врати се у у завичај. Норвежанин, екстремно богати газда фирме у којој је радио, не желећи да изгуби „алфу и омегу” империје којом је газдовао, понудио је Влади бланко чек да сам упише плату за коју би остао. Овај је то, на запрепашћење послодавца, одбио! Кад балканска душа ’оће натраг, нема тих новаца који би је зауставили.
Владе је у Србији од 2004. наставио да пише, компонује и пева, а сарађивао је највише с бендом „Апсолутно романтично” и Банетом Крстићем из „Гаравог сокака”. Његове песме је изводио сваки оркестар који држи до себе, а потресну баладу „Данас није моја недеља”, с посебним пијететом најављује господин Звонко Богдан, без обзира на то да ли је концерт у Загребу, Кливленду или Центру „Сава”.
Посебно га је изненадило што је „Кућерак” постао толико популаран да се и по трипут за вече свирао по кафанама, међутим, ономад се на Петроварадинској тврђави збила сцена невиђена. Циганска тамбурашка банда свирала је „Кућерак”. Влада приђе и каже им да је то његово дело.
– Да, многи то кажу да је то њихова песма – рече музичар.
– Нисте разумели. Ја сам направио музику и речи – убеђује га Влада, али и забоде „црвендаћа” међу жице.
– Е, сад је стварно ваша – рече тамбураш, па засвира евергрин.
Плати човек властиту песму и не тражећи тантијеме од ауторских права! А да је добијао бар по динар сваки пут кад је по бирцузима свиран „Кућерак”, имао би приход већи од председника државе.
Душан Кнежић
За музику требаимати душу
Од навале, већ одомаћених латино и оријенталних ритмова, који су код нас добили франкенштајновске форме, Влада се упорно брани шансонама, мада оне у општој буци нестају.
– Све више музике се своди на ритам, а све је мање емоција какву су у своје песме уносили Драган Стојнић или Кемал Монтено. Окрећемо се туђим стварима, а изгубисмо сопствену душу и индентитет – вели Влада.
Своје стихове је упаковао и међу корице збирки „Рупе у сиру” и „Таурунумијаде”, док је подразумљиву што је последњу, „Рупе у глави”, поверио водећем војвођанском издавачу „Прометеју” Зорану Колунyији и недавно је промовисао на Сајму књига. Како вели Влада, иза неких људи остане траг као после пужа, слабо видљив и слузав, а пошто нико вечан није, он би да иза њега остану књиге, као трајан поетски траг.
