Један од разлога би свакако био и тај што је с нама клинцима волео да тренира строгоћу; најчешће мрачан и намрштен, успевао је, без да је морао и реч да изговори, да нас у року од одмах растера кад у игри постанемо превише гласни и бучни. Како би откључао врата и стао испред, ми клинчадија бисмо се моментално пребацили на тихи режим и утишали отприлике до недисања. Касније, кад сам већ порасла до неког седмог, осмог разреда схватила сам да је сва та строгоћа углавном била маска, која је крајње ефикасно завршавала послове с балавурдијом, а да је наш „замало“ домар заправо био сјајан и јако занимљив господин. И причљив. Свашта сам чула и сазнала од њега, кад сам једном порасла довољно да можемо да разговарамо, а не само да се „јуримо“ око лифта.
Рецимо, никад нећу заборавити једну од причица из његовог детињства. Радња се, како ми је ономад казао, дешава у неком личком кршу, где је мали Пера (баш као и његови вршњаци) најчешће од свих емоција осећао једино глад. Хране никад није било, причао ми је, те се о укусном и обилном оброку (рецимо, неко парче меса) само маштало. Тако гладни, смисле они да се тајно увуку у подрум једног од малобројних сељака који је ту нешто „конкретније“ чувао, и да „нападну“ шунку. Фино су се наручкали, а онда се тако сити и досетили како да са себе отклоне сваку сумњу кад једном буде кренула потрага за лоповима. Узели су виљушку и пажљиво изгребали шунку с идејом да „истрага“ покаже како је (без сваке сумње) мачка за све крива. И, тако је и било. Сироти човек који је остао без повећег парчета меса се, чим је видео огреботине, бацио на мачку, која је сирота главом платила туђе машћење и неваљалство. Страшно, размишљала сам након што сам чула причу. „Па добро, како сте могли да кривицу пребаците на јадну (ни криву, ни ситу) мачку“, питала сам, а он ми је једноставно одговорио: „Били смо гладни“. Руку на срце, тај аргумент ономад за мене баш и није био неко оправдање. Нисам могла да схватим како би неко - па још деца! - могао тако нешто грозно и сурово да уради. Каква би то глад морала да буде, мислила сам. Нисам могла ни да замислим да је неко мојих година стално гладан и жељан свега, да није у животу пробао бомбону, чоколаду, бели хлеб...
То нужно се мени и мојој генерацији подразумевало. Без обзира на то чиме су се наши родитељи бавили и колико су зарађивали, фрижидер никада није био празан. Далеко од тога; било је ту увек свега. Једноставно, расли смо у нека много срећнија времена од мог некадашњег комшије, који је за све то што се нама подразумевало морао у животу прилично да се помучи. Њему је, кад мало боље размислим, читав живот прошао у знаку борбе за нешто што је мене и моје другаре чекало на тацни. Зато смо ми (сви сити, а неки богами и бесни) кренули да истражујемо могућности које су нуде. А њих – безброј. Разне кухиње, зачини, укуси. Све те различите врсте напитака, заслађивача, тестенине, кафа, чајева... Не зна се више колико је у понуди животних стилова, видова рекреације, модних праваца, културних образаца. Ципела и патике за ову и ону прилику; капута, јакни и мантила за бар десет годишњих доба и минимум три генерације, торби, мајица, накита да се „редизајнира“ Марс и пре него што смо на њега ногом крочили. „Гужва“ је и у гаражама и на паркинзима; кола колико и каквих хоћеш. А опет, многи од власника свих тих мање или више „бесних“ двоточкаша, бар ако је судити по томе како најчешће закуцани чекају на неком од семафора или раскрница у граду, тешко да су прешли пут мог пензионисаног „другара“ из детињства. Он је ко зна како (нисам никад стигла да га питам), али некако од свог крша доспео до Новог Сада, а имао је и довољно времена да се наједе као човек. Скоро па да помислим да је био не само слободнији, већ и успешнији од нас данас.
Мењајући оно нужно како бисмо истражили могућности које су у понуди; продајући будзашто извесног довољног за крајње неизвесну „више, боље, брже“ будућност, изгледа да баш и нисмо сјајно прошли. Оно најнужније – слободу – одавно смо трампили за њену прескупу, па још и лошу, копију; за нервирање због саобраћајних гужви док нам се с билборда у тим „нашим“ лепим и сјајним колима смешка сунцем окупан згодан даса с још згодијом партнерком. Пред њима савршено чист пут, пред нама следећа рата кредита. Yабе онда све; сва та јурњава и „витлање“ с једног на други посао. Углавном нити смо обучени (стално треба још нека крпица како би се остало у тренду), нити (сви на неким курама мршављења) сити.
Мачке данас, насамарени и сморени од свега, убијамо из чисте обести...
Јасна Будимировић
Фото: пиксабеј
