Реч је о др Александру Кавчићу и његовој Фондацији, са чијег се сајта ПДФ-ови педесетак уџбеника могу без плаћања преузети и пребацити на персонални компјутер или одштампати, а за оне који желе укоричене примерке, понудили су вишеструко јефтинију могућност од два динара по страни. Како би промовисали домаће издаваче, остварили су сарадњу са Заводом за уџбенике, „Новом школом” и „Инфотехником”, а откупљени тираж овог месеца почели да донирају осмолеткама из мањих средина које су се одлучиле за издања са сајта https://besplatnabiblioteka.com. Ову акцију подржала је и његова Светост патријарх Порфирије. Ипак, судећи по коментарима родитеља, којима је Кавчић, као купцима, хтео да врати право на одлучивање, нису успели да се изборе са „бахатим руководством школа”, које се оглушило и о петиције, и о Савете родитеља.
– Просипају нам неку причу о издавачима, али зато када су кренули на онлајн наставу, није се доводило у питање ко из ког уџбеника учи. Притом, пола књига нису ни користили – каже мајка једног школарца, док следећа показује другу страну медаље: – Покушала сам да усталасам нашу локалну бару, али сам остала разочарана незаинтересованошћу родитеља. Ми смо одавно Мртво море! Да бисмо мењали свет набоље, треба прво да променимо свест о себи и о значају свог народа.
Поводом спорних података у лекцијама везаним за догађаје и прилике од националног значаја, који су се нашли у књигама страних издавача (сетимо се само данка у крви, представљеног као могућност да отети дечаци напредују на друштвеној лествици, НАТО алијансе као мирнодопске организације или пак погрешних граница на географским картама), порпаролка Завода за уџбенике Јелена Ивановић, гостујући у емисији УСПРС-а „Просвета има реч”, напоменула је да родитељи који купују њихова издања, пре свега, немају проблем са тим шта у њима пише и знају да ће њихово дете изаћи из школе са знањем које је релевантно и научно тачно. Уџбеници су, додаје, методички и дидактички тако осмишљавани да разумевање појмова у презентацији новог градива вуче вертикалу од првог до осмог разреда основне школе. То значи да су аутори тих уџбеника исти и да су поставили постулат, па дете препознаје оно што је учило у претходном разреду.
– О томе је Завод водио рачуна свих ових година, али је скрајнут. Главно питање је ко се данас у Србији бави образовањем. Неко каже 70 издавача, неко 20, али и да их има десет, да ли је за српско тржиште и школе потребан толики број? Сасвим је логично да их буде неколико, да се бира између два или три уyбеника за било који предмет, и Завод нема ништа против тога, али да се од тога прави једна пијаца где ће свако нудити своју књигу, која мора чињенично имати исте податке које је расписало Министарство просвете, нема смисла – додала је.
За пуне 63 године, откако постоји, ова издавачка кућа објавила је преко 7.500 наслова, тачније преко 400 милиона примерака уџбеника за све нивое образовања, низ приручника, монографија, лексикографских издања, сабраних и изабраних дела водећих имена наше и светске науке, књижевности и уметности. Будући да, као са ауторима својих издања, континуирано сарађује са члановима институција од највећег културног и националног значаја, међу којима су Српска академија наука и уметности, те Матица српска, полемика о квалитету књига које га репрезентују чини се излишна. Ипак, све мање је штива са ознаком Завода на списковима за наредну школску годину, кажу родитељи.
Говорећи о могућностима избора, она је том приликом навела пример буквара, објаснивши да и њихова кућа зарад тога има у понуди два, које потписују различити аутори, што је, сматра, сасвим довољно.
– Шта ће Србији 15 буквара, одговор нема практично нико осим оног ко размишља само о профиту – каже она. – Он не треба да буде скуп зато што је шарен, или зато што му је предња корица сјајна, или зато што је унутра скупља илустрација, јер у крајњем случају не нуди ништа више од 30 слова азбуке. Питамо се сви ми, укључујући и родитеље, зашто је било потребно од уџбеника који носимо у срцу од првог дана школе правити „бизнис”, уместо да кошта 300 динара, колико је коштао у Заводу пре него што су се појавили они који су од њега направили нешто што „вреди” 1.000 динара.
Слађана Милачић
