– Данску је протестантска етика учинила земљом срећних, здравих и одговорних људи, који уживају у животу – прича Александра Прибаковић, удата Јенсен, иначе потекла из познате краљевачке породице. – Чак за то имају и посебну реч. За разлику од нас, одгојени су да много раде. У нашем календару црвено слово је често и уче нас да ће Бог казнити оне што на светац раде. У Данској Бог не кажњава ако радиш.
Факултет политичких наука је завршила у Београду, радила у „Ибарским новинама”, за швајцарске хуманитарце и дански Црвени крст, па у београдском „Привредном прегледу”, једном од најстаријих економских листова на Балкану.
– Живела сам красно, имала добар посао, свој стан и у слободно време бактала се компјутером. На „Фејсбуку” сам срела Данца Тапија и заједно с њим ратовала против мафије у игрици. Иначе, он је на фб ушао да се дописује са сином Денисом који је, у оквиру НАТО трупа, био у Авганистану. На наговор пријатеља, открио је свет игара, а завирио и у мој живот. Нисам нека домаћица, али сам скувала баш добар подварак и на свом профилу похвалим се да је укус као код моје маме. Тапио се јавио, распитивао о кувању и поче дописивање. Два дана касније разговарали смо преко Скајпа и видели се. После две недеље дошао је у Београд, вратио се у Данску, па више пута долазио – прича Александра. – Имала сам 43 године, прихватила самоћу и одустала од удаје у Србији. Моја сестра има двоје деце и сву сам љубав даровала Ањи и Андреју. Кад се појавио Тапио, схватила сам да је то човек који се разликује од слике коју имам о мушкарцима Србије. Моја генерација из 1967. имала је доминантну мушку фигуру у кући. Нисам желела да чистим, перем, угађам мужу и деци.
Тапио је мислио да је то Александри важно, па је примио православну веру јер Србију бије глас да је једна од најрелигиознијих земаља света.
– Већ 8. новембра 2011. венчали смо се у Саборној цркви у Београду – сећа се Александра. – Нашли смо свештеника који је службовао у Канади и говорио енглески. У Скадарлији, уз музику, Тапио је на српском запевао рефрен песме „Није живот једна жена”, па и данас, кад га замолим, то пева. Живот на северу Европе почела сам у школи језика и професорки рекла да су Данци веома размажени. Сложила се, али је рекла да је држава уређена, правила се без изузетка поштују, грађанима је све обезбеђено и не схватају како је изван граница.
После шест месеци положила је испит из познавања језика, данске културе и обичаја, граматика је лака, изговор врло тежак, али су Александри признали диплому београдског факултета, иако се наше дипломе не цене.
– Основне студије нису довољне и Данци се целог живота усавршавају. Што је човек образованији, боље му је. Ја сам завршила мастер с темом „Развој и међународни политички односи”, као најстарија и најревноснија. Стигнем прва у учионицу где је неки човек у црним панталонама и белој кошуљи са шрафцигером нешто завртао. Мајстор, помислим. Кад су студенти заузели своја места тај човек је сео за катедру и започео предавање. Била сам запрепашћена што професор мајсторише у својој учионици! Данска је земља за рад и уживање, а Данци, по свој оцени, најсрећнији људи на свету. Сви возе бицикле, па тако на посао долазе И министри и посланици. Можете ли у Србији замислити да председник владе испред своје куће лопатом чисти снег? – наводи Александра.
По њеним речима, то је земља у којој се све уради како треба и на време. С најмањом платом, од 1.500 до 2.000 евра, не оскудева се ни у чем и може се живети без стреса. (Као у Југи у Титово доба.)
– Све је бесплатно и сви имају иста права. Послодавац чува ваш новац. Одмор траје пет недеља и регрес добијете ођедном. Синдикати су изузетно јаки и радник не иде на разговор с послодавцем без синдикалног вође, кô у Америци без адвоката. У дијалог послодаваца и синдиката држава се не меша. Сваке године плате расту. Све службе су на услузи грађанима. Не морате да знате неког да вас препоручи у полицији, Катастру, болници или школи. Човеку у проблему комуна је увек доступна. У Данској је сваки посао важан, ради се 37 сати недељно, али баш озбиљно. Ако нисте на социјалним јаслама, већ радите, поштовани сте – прича наша саговорница. – Моја мама је у лето 2012. дошла к нама. Седели смо на тераси око 18 часова, у време кад Данци заједно обедују главни оброка. Мама ме је стално подстицала да спремам јело, али кад јој рекох да то ради Тапио, она се зачудила. „Ију, како те није стид?” Срећна сам што се муж и ја разумемо и без речи.
Он у „Сименсу” руководи одељењем с око 70 запослених, који праве делове за ветропаркове.
– Добро живимо захваљујући његовој заради. Брак нам је идеалан. Ја спавам ноћу, кад он ради. Не жалим што сам оставила посао помоћника главног уредника „Привредног прегледа”, који је пре неколико година, пред век постојања, угашен. Не бих пристала да спаднем на таблоиде. Радије бих радила у продавници, па сам заменик шефа велике робне куће. Као и сви запослени, кад треба, и ја се бакћем с ценама или седим за касом. У почетку ми је било мало необично што немам друштвени статус као у Београду. Сад ми то није важно – прича Александра. – У земљи поверења грађани верују једни другима. Крај друмова, као и код нас, могу се наћи поврће и воће – јагоде су најбоље на свету – које продавци оставе, и цене уз њих. Узмете кесу, оставите круне и одете. Продавац, који је у кући или пољу, увече дође и покупи преосталу робу и новац. То је сасвим нормално. Као и живети 100 година. Мада све старији, људи су здрави. Кад се зажелим, одем у Србију и јако се разочарам. Једном су ме замало прегазили на пешачком прелазу. Тапију су отели торбу, документа и новац и није могао да верује да полиција не мари.
Госпођа Јенсен повремено за Радио Београд про боно коментарише збивања у Данској. Кад је тамо питају одакле је, каже „Из Југославије”. Мада у Данској живи 10.000 становника из Србије, Данци Србију не знају.
– Глобализација је стигла и овде, па су велике разлике између богатих и сиромашних. Луксузне куће и кола имају инжењери, лекари, архитекте, новинари. Уредници медија су веома добро плаћени. Не људи из ријалитија и старлете, као овде. Данска је по величини као Војводина, није драматично хладније но у Србији, али дува јако, као у Банату.
Јелена Стаменковић
