Оно у томе неће бити усамљено јер у овом тренутку чак око 60 одсто малишана предшколског узраста у Србији има неки проблем говора, језика, учења и/или понашања.
Како сазнајемо од мастера логопеда – аудио-лингвисте Милице Остојић из Центра за развој говора, понашања и учења при Институту за експерименталну фонетику и патологију говора „Ђорђе Костић”, патолошким се сматра ако дете не проговори до 15 месеци. С годину дана, очекује се прва реч повезана са значењем, било да је ономатопејска или једноставна, као што су „тата” и „мама”. Кратке реченице би требало да склапа пре навршене друге године, а између друге и треће да поставља питања, препричава догађаје и краће приче, што значи да говор постаје средство којим дете остварује социјалну интеракцију с породицом и блиским окружењем (вртић, бака, дека, родбина).
– Најбоље је почети стимулацију у другој години, јер се с пет и по практично завршава говорно-језички развој – каже Милица Остојић. – До тог периода дете треба да правилно изговара свих 30 гласова, да користи све граматичке категорије, да спретно држи оловку и црта круг, квадрат и троугао, што значи да је сасвим спремно да се укључи у програм предшколског образовања.
При процени детета изузетно је важно добити податке о периоду трудноће, порађаја, раног развоја и, наравно, о фазама које претходе проговарању, као што су гукање и брбљање. Званични подаци указују на то да се 25 одсто беба рађа из ризичних трудноћа, што додатно обавезује стручњаке на праћење и рану стимулацију већ у првим месецима живота.
Уколико дете расте у билингвалном окружењу, то може бити разлог непроговарања или одступања у развоју говора. Ако није проговорило ни на једном од два језика која се користе у породици, родитељи треба да потраже стручну помоћ логопеда – аудио-лингвисте.
– Наш савет је да се обрате стручњаку који ће проценити, на основу прегледа детета и исказа родитеља, који је језик у предности јер није питање само колико дете говори већ и како разуме и који језик боље разуме. Углавном препоручујемо да то буде онај на којем ће се школовати, али то не мора бити правило – додаје она.
Нажалост, све је више деце која имају сложеније проблеме из тог спектра. Недостатак комуникације и претерано излагање садржајима електронских медија, начин исхране, присуство одређених бактерија, вируса и гљивица, метаболички поремећаји – све заједно утиче на општи развој, па и развој говора. Када родитељ одлучи да потражи стручну помоћ за дете, наилази на још један проблем: у Србији ради око 350 регистрованих логопеда, што је премало да би се покриле потребе деце.
Мајка Александра К, која свог малишана доводи у Центар за развој говора, понашања и учења да би научио да правилно изговара гласове: ч, y, ћ, ж, каже да се најпре обратила Саветовалишту развојне педијатрије при Дому здравља „Нови Сад”, у којем ради тим од осам стручњака, где је добила само корекционе вежбе које би радила с дететом код куће, што оцењује као недовољно.
– У нашем центру реализујемо дијагностику у трајању од сата, у оквиру чега се прави план и програм аудио-лингвистичког третмана. Третман је континуиран – каже Милица Остојић. – Посете су свакодневне или онолико пута недељно колико логопед пропише у одосу на врсту проблематике. Конкретно, третман корекције гласова траје 30 или 45 минута од три до пет пута недељно, док су деца с језичким поремећајима на 60-минутном свакодневном третману. То је један од разлога зашто третман код нас укупно траје и до 50 осто краће него у другим установама.
Институт за експерименталну фонетику и патологију говора „Ђорђе Костић” из Београда има традицију дугу готово 70 година и представља мултидисциплинарно оријентисану клиничку и научно-образовну институцију с холистичким приступом у изучавању звука, слуха, говора, језика, понашања и учења у нормалним и патолошким стањима. У Новом Саду 2008. формиран је Центар за развој говора, понашања и учења. До 2011. био је државна установа па је трошкове лечења покривао Фонд за здравствено осигурање, што је сада доступно само деци војних осигураника из Републике Србије, а будући да су уговор с Институтом потписале и Црна Гора и Република Српска, свакодневно примају пацијенте и из тих држава.
С. Милачић
