Врхунцем у тој срчаној политичкој борби могао би се назвати случај с избора 1938. године када је потегнут и пиштољ, о ком је писала не само домаћа, већ и страна штампа. На дан избора, 11. децембра поменуте године кортеш или агитатор Југословенске радикалне заједнице, економ из Карловаца Симо Лојаница, према писању тадашње „Правде“, покушао је да убије угледног земљорадника, одушевљеног присталицу и првака Земљорадничке странке и кандидата на тим изборима Милана Божића Карапанџу.
Како се наводи у чланку, њих двојица су живела у добрим односима до избора. Критичне ноћи уочи избора Божић је са неколико политичких пријатеља обилазио улице у Сремским Карловцима да пази да му противници не би цепали плакате. Исто то урадио је и Лојаница, а око 5 сати ујутру срели су се у општинској згради. У свађи која је међу њима настала Лојаница је потегао револвер, испалио један метак у правцу Божића и погодио га у леву страну браде.
Карапанџа је преживео тај напад ватреним оружјем, али то није главни разлог због ког је овај случај изазвао огромну пажњу јавности и доспео и у стране новине. Божић тада не само да је преживео упуцавање, него је због тога што му се метак задржао у организму, постао медицински феномен за који су се заинтересовали лекарски кругови са свих старана, а о штампи да се не говори.
За медицинску струку, па и обичан свет, било је право чудо како је метак који је ушао кроз браду завршио, ни мање ни више него у пределу срца и да упркос томе човек живи. Хирург Милош Симовић и интерниста Милош Секулић који су лечили Божића нису били сигурни да ли треба да га оперишуи консултовали су се са својим професорима са факултета, али ни они нису имали одређен одговор. Зато су одлучили да Карапанџу поведу на конгрес лекара у Париз 1939. да чују мишљење француских стручњака.
О овом одласку Карапанџе у Париз општирно је писао лист „Време“. Из пера дописника „Времена“ Љубише Стојковића домаћа јавност била је у прилици да сазна све детаље Карапанџиног боравка у граду светлости.
Према Стојковићевом писању, а наводима Карапанџиних лекара, куршум је на Божићевом лицу оставио малу рану, међутим, рентген није открио олово нити у глави, нити у врату. Снимак начињен у лежећем ставу, показао је у пределу стомака нешто налик метку. Испрва се претпостављало да је метак доспео у уста и да га је Божић прогутао. Након неколико дана од отпуштања прегледао га је др Секулић који је инсистирао да му у усправном положају сниме утробу и тада је утврђено да се куршум налази у срчаној сенци и да се при откуцају срца помера.
- С обзиром на то да срчана кесица није била повређена, да није било температуре, ни инфекције нисам дозволио да се интервенише хируршки – објаснио је др Милош Секулић у новинском чланку.
Подвргнут је Карапанџа приликом тог боравка у Француској лекарским прегледима у Стразбуру и Паризу,те томографском снимању које је потврдило да се метак налази 11 центиметара од грудне кости, у срцу! Шетајући по париским булеварима с метком у срцу Божић је новинару Стојковићу испричао како се све десило и нагласио како Лојаници, кога је звао Луфтика, никад неће опростити што је пуцао на њега. Одушевљено је причао о Паризу, за који је рекао да је варош као Нови Сад, само нешто већа.
„А, лепо је, Бога ми, овде! Само ми жао што не знам француски. И јес’ вала. Никад не бих видео овај Париз, да ми није метка у срцу“, признао је Карапанџа Стојковићу не слутећи шта ће га задестити две године касније.
За овај напад суд је фебруара 1940. године Лојаницу прогласио кривим и осудио на пет месеци затвора, а Милана Божића Карапанџу су усташе ухапсиле у првој групи Карловчана – првака појединих политичких странака, утицајних грађана и интелектуалаца. Део њих одведен је у другој половини јуна 1941. у логор Даница, а потом у Јадовно. Божић, према наводима апотекара, једног од преживелих из те групе, Павла Штрасера, објављеним у књизи „Споменица“ др Косте Поповића, није одведен с осталима у Јадовно. За Божића је Штрасер причао да је пркосно изазивао усташе тражећи да га одмах убију, а не да то учине после мучења по логорима. Тако се, изгледа, и догодило приликом појединачних ликвидирања.
З. Милосављевић
