Палата Дунавске бановине, данас седиште АП Војводине, без сумње једна је од таквих као највелелепнија новосадска грађевина која и у ширим, европским, оквирима представља право ремек дело међуратне архитектуре старог континента. Бановина је такође једно од врхунских дела српског архитектонског модернизма и дело је Драгише Брашована (1887-1965), водећег српског архитекте прве половине 20. века. Палата је изграђена за тек неколико грађевинских сезона (1936-39), док је њено украшавање и уређење ентеријера трајало све до почетка рата. О монументалности палате говоре њене пропорције – дужина 180, ширина 44 метра и висина 20 метара, док је висина куле је дупло већа. На 5700 квадратних метара корисне површине распоређено је чак 569 просторија различитих намена.
Током протекле године мермерна фасада популарне Бановине је детаљно санирана, реконструисана и очишћена. Третирана површина је близу једанаест хиљада квадратних метара, што је оквирно скоро као два фудбалска терена. Читав пројекат водио је надлежни Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада у сарадњи са Лабораторијом за испитивање материјала у културном наслеђу Технолошког факултета у Новом Саду. Тако је овај пројека показао да је у савремном процесу обнове и рестаурације архитектонских споменика неопходно укључити и наше научне установе које полако стичу значајна искуства на раду са споменицима културног наслеђа. Користећи савремене научне методе, испитивање материјала, његовог састава и структуре, као и система и средстава за чишћење предходило је конкретном раду на фасадама. У ту сврху извршена су бројна испитивања у покретној лабараторији, уз консултације са колегама из регије које су већ имале искуства у рестаураторским поступцима на брачком мермеру, племенитом материјалу којим је Бановина обложена.
Само на први поглед једноставна интервенција захтевала је не само детаљне припреме и одабир средстава за чишћење већ и бројне, ситније проблеме са којима су се стручњаци сусретали на самом објекту – поправка и консолидација оштећених делова, санирање фуга као и металних делова ограде и коначно заштита читаве фасаде премазом за самоочишћење, наравно све према елаборату израђеном током предходне године. Посебно је било проблема на северној фасади, према Булевару Михајла Пупина, а о степену оштећења пластично су говорили украсни медаљони српских краљева и војвода из Првог светског рата, изнад главног улаза, постављени тек пре десетак година, а који су већ били у значајној мери покривени наслагама смога и осталих супстанци што се могло видети и голим оком.
Када су радови увелико почели уследиле су, свакако неоправдане, реакције једног дела јавности које су се односиле на постављање самих скела на објекту. Непотребна узнемирења јавности нагло су престала када је Завод организовао конференцију за штампу на којој су стручњаци изнели детаљан историјат истраживачких процеса на обнови, што је одличан модел за упознавање становништва са стручном проблематиком заштите архитектонских споменика. Инвеститор читавог пројекта и радова који су уследили била је Управа за заједничке послове покрајинских органа АП Војводине.
Владимир Митровић
