пре десетак година запутио са својом изабраницом Маријом у Нови Сад.
Она се исказала у једном реномираном салону и „бабе претварала у девојке“, а он се, уместо у свом металском послу, прешалтао на керамички. Не само да је савладао основе заната него је својом креативношћу усрећио многе власнике викендица на Фрушкој гори. У међувремену се породица проширила трогодишњом Ањом, једногодишњим Вељком и – новим Бојановим хобијем. Сад једва чека викенд да скокне до завичаја и усидри се у импровизованој радионици.
– Случајно сам пре три године на новосадском Најлону видео неке занимљиве старе предмете, а онда гледао много емисија о сакупљачима раритета – вели Ћушић. – На почетку се наћи их чинило као „немогућа мисија“, али сам се временом извештио по отпадима и преко интернета
Не растаурира он јер, скромно признаје, није за то довољно стручан, али даје нови живот патинираним, чак зарђалим, предметима, да се види каква им је биографија.
– Кад их очистим, могу се фарбати или полирати, али нећу. Трудим се да остану што више такви какви су, а онда за машту ни 20 сати дневно није довољно. Често је транспорт материјала скупљи од антиквитета. Једном су ми требале старе храстове талпе, да упарим дрво и метал. Преко интернета нађем у околини Горњег Милановца кубик дасака, ручно тесаних, седам центиметара дебљине. До Бочара је променио два аутобуса и кад је најзад стигао, возач се чудио што нисам могао да овде нађем огрев већ га вукао из Шумадије – смеје се Бојан.
На неком новосадском отпаду, где се, каже, може пратити крах српске индустрије, нашао је стара метална грађевинска колица. Тим лимом је опшио обрађене фосне са србијанских вајата, причврстио старим четвороугаоним великим шрафовима и направио клуб-сточић. Све премазао маслиновим уљем и трајно заштитио.
– На интернету сам нашао сличан комад, чија је цена више од 1.000 евра. А ја сам све урадио за један викенд, не рачунајући скупљачки део, који је најтежи. Наравно, мој сточић није на продају, а имао сам купца чим сам га „обнародовао“ – поносно додаје самоуки маестро.
Онда показује необичан рефлектор тежак 16 кила, који су некад користили „нафташи“, који је упарио с дрвеним троношцем за геометарски апарат. Све „ископао“ на отпаду.
– Рефлектор је источнонемачке производње, а стакло дебљине 16 мм. Рескирао сам и флашицом „кока-коле“ покушао да га разбијем, али је остало читаво. Јавна расвета ме опчинила, поготово индустријске лампе. Не желим да им вратим првобитну функцију, него да им дам нову димензију и њима оплеменим кућни ентеријер. Правим и мање зидне, стоне и угаоне лампе. Већ сам неколико понуда имао за „yек данијелс“ лампу, али сам све одбио. Старе мераче, манометре и термометре такође уклапам у светиљке.
Сад прави трпезаријски сто. Опет на отпаду, нашао је постоље од стубне глодалице тешко 50 кила, а преко њега ће храстове талпе.
– Старинске алате налазим на отпадима или преко интернета за 200 до 300 динара. Сам оштрим ножеве за рендање и ако се то ваљано уради, могу све што и електричне справе. Примењујем технику Јапанаца, иначе, најбољих столари на свету. Наша ренда су прављене да се гурају од себе, док их они вуку ка себи, што је бољи начин јер кад гураш од себе, немаш тако добру контролу – скупљао је Бојан знања са свих страна.
Слуша га супруга и само преврће очима. Свиђа се њој све што Бојан ради, али где с тим, кад су подстанари па већина ствари остане у бочарској породичној кући, која све више личи на музеј индустријске арехологије.
– А кожна торба? – спреман одговор има Бојан. – Почела Марија, онако, изокола да ми прича да јој треба торба у коју може доста да стане. На Најлону купим очувану кожну јакну за 500 динара и опарам. Све осмислим, натакнем напрстак и узмем иглу за кожу. Дневно сам радио пет-шест сати и за пет дана ето Марији торбе, која не кошта десет хиљадарки, а уз то је и уникатна. Од остатка материјала направио сам и каишеве.
Купим преко интернета столицу познатог словеначког произвођача из Камника с механизмом који не може да се поквари за 800 динара, а достава је коштала 700. Од друге кожне јакне искројим материјал и пресвучем столицу, која чека Ању кад крене у школу. Не јури Бојан профит од хобија, осим ако се за неки комад не појави „безобразно“ добра понуда. Јесу предмети на отпадима релативно јефтини, али су Бојанова интересовања све већа. Управо је купио бакарну судоперу и славину, па размишља како да да је уклопи у храстову кухињу.
Властимир Јанков
