Такав прогон чинио је континуитет политике која ће свој максимални обим добити за време извођења Погрома 1942, објаснио је директор Историјског архива Петар Ђурђев, који је догађај организовао са Културним центром Новог Сада. Јучерашњем часу присуствовали су како ученици гимназија „Исидора Секулић”, „Светозар Марковић” и „Јован Јовановић Змај”, тако и представници Града и Православне цркве, те заинтересована јавност.
Осим што су порушени сви мостови, управо на том месту покрај Дунава налазила се скела којом су људи прелазили на сремску страну и одлазили даље у неизвесност и избеглиштво, што у окупирану Србију, што у Банат, што у Павелићеву НДХ, додао је Ђурђев.
– После краткотрајног априлског рата, успостављена је окупаторска власт која се водила политиком денационализације, те војне и економске хегемоније – напоменуо је Ђурђев. – Један од циљева те власти свакако је била промена етничке структуре нашег града, због чега већ од 11. априла, а поготово после 15. априла, имамо константан рад на насилном исељавању становништва из Новог Сада. Под ударом окупаторских прогласа и закона нашли су се сви који су дошли у Нови Сад после 31. октобра 1918, као и они који су били носиоци српске мисли или су се замерили великомађарској идеологији. У периоду од почетка априла па до 4. августа, према званичним мађарским полицијским подацима, видимо да је преко 20.000 људи протерано из Новог Сада, а да бисмо разумели размеру тог страшног догађаја, пропраћеног убиствима и пљачком, треба да се присетимо да је град пред Први светски рат имао 70.000 становника, из чега видимо да је то доживело, фактички, готово свако друго српско лице.
С обзиром на то да је у току процес пројектовања будућег меморијалног центра који треба да носи сећање на овај део историје града, форма одржавања јавних часова покушај је усмеравања јавног мњења, али и нових генерација, ка овима темама из не тако давне прошлости, додао је Петар Ђурђев.
С. Милачић
Фото: Ф. Бакић
