Пречанска лексика: Чамов иберцигер

Чудни су путеви војвођанских дивана.
groblje
Фото: Dnevnik (arhiva)

Целог живота говориш тако да те цео свет разуме – српски – разуме се, или бар тако мислиш, а заправо је то неки есперанто или међународни сленг. За израз „чамов иберцигер” сам чуо давно, пре више од пола века, у разговорима фамилијарним, а о понављању, обнови гардеробе и обуће. Кад је дошао ред на мог деду Пају (тако зван по мени, мислио сам тад), само је казао: Мени фали само чамов иберцигер. Сви су о’ма једва дочекали да гракну: Ћути, Деда! Да не чује зло. Зачудо, одмах сам схватио да је дотична ствар мртвачки сандук. Последње „аљине” и понављај. Уз покров, који иде унутра. Сви Срби у мом окружењу су знали шта то значи мада ниједна од тве две речи није српска.

Чамовина је дрвена грађа, даске, греде, летвице од меког дрвета. Порекло речи је турско, забележена је у Вуковом „Рјечнику” из 1818. а Ђура Даничић наводи да је коришћена још 1791. у „Новинама сербским”. На то указује и књига „Лексика рибарства”, развијајући теорију да се пловила чамац и чун тако зову по материјалу, дрвету четинара. Пре свега бора и јеле. У турском пак језику „чам” има више значења, све од посуде (дрвене или металне) до шиндре за покривање кровова. Свеједно, чамовина је одувек ваљала и за мртвачке сандуке, нарочито сиротињске.

Иберцигер је пак немачка реч, неправилно написана и изговорена јер ми немамо тај „умлаут”, а означавала је покривач и „горњи капут”, савремено речено „горњак” или аутфит.

Тако је смрт помирила далеке језике, спремајући нас за последњи испраћај. Па и та сама „пратња” као да се шали са живима и мртвима. Иста реч се користи за поворку ожалошћених, родбине и пријатеља, али и веселу братију која се враћа из кафане, уз музику. Има чак и виц кад бекрија одговара попу, а на укор како га није срамота да га прате тамбураши тако нацврцканог: Боље они – него ти!

Тако се, уз пратњу, а у чамовом иберцигеру, стиже до гробља. То су места изабрана за вечни починак, али често врло жива. Она уређивана и чишћена, као сад новосадска, увек су мамила младе парове, ово ново  огромно је својеврстан парк с ретким дрвећем, а лично сам видео да је (било) и ловиште пре десетак година, кад је група неодговорних ловаца исекла жичану ограду на западу не би ли истерала којег зеца или фазана. Понекад је и самоуслуга – менза за сналажљиве и невољнике јер се још среће обичај да се крај хумки остављају храна и пиће сутрадан по сахрани или „на шест недеља”, тј. на задушнице.

Неки су места вечног починка користили и за сурове шале па су тако, наводно, Туринци имали обичај да незване или несимпатичне госте воде на гробље и терају их, уз претњу батинама, да плачу и наричу над изабраним споменицима јер су им ту, као, сахрањене миле и драге „чике” и „деда-ује”

Неки гробља користе за сурове шале. Тако су, наводно, Туринци имали обичај да незване или несимпатичне госте воде на гробље и терају их, уз претњу батинама, да плачу и наричу над изабраним споменицима јер су им ту, као, сахрањене миле и драге „чике” и „деда-ује”. Кроз Католичко гробље у Новом Саду водила је пречица до старе железничке станице, па се пре пола века причала шала да је једаред у рано јутро, још сумрачно – јер се на пут увек креће рано – једна нежна плавуша застала на почетку стазице, двоумећи се да ли да пожури туда или обилази бар пола сата. Пришао јој је, наводно, висок мршав човек у црном, па је „утешио” речима: Бојиш се, јел’ да? И ја сам се бојао да прођем кроз гробље, док сам био жив. Глупа шала, али, свеједно потире страх.

Људе који воде бригу о гробљима, копају раке и обављају остале неизбежне радње тог тешког и часног посла за последњи испраћај обично зову гробарима, гроберима. Осим у новосадском насељу Салајка. Тамо се каже „само ти пуши и пиј, брзо ћеш завршити код Пулајефте„. Легенда вели да је Пулајефта заиста постојао, али то није један створ него извесни Јефта јако дуго, а пре скоро једног века, уз помоћ своје магарице, одвозио чамове иберцигере на Алмашко гробље.

Аутор култне књиге о Салајци Брња Јовановић наводи за израз „пулајефта” само – гробер, али сам се лично пре девет година уверио у то да на Салајки постоји и шпицнаме „Пулајефтини”, кад је један представник те породице на конференцији за штампу у МЗ Славија уручио пригодан поклон легендарном фудбалеру Този Веселиновићу. Њему је то била у последња посета завичају, евоцирао је успомене с навијачима на своју богату каријеру, а дародавац је нагласио да му златни грб Новог Сада, са жељом и „обавезом”да се у Атини сећа своје Салајке, канала и родног града, поклања фамилија Стефановић Пулајефтини.

Тоза је за репрезентацију Југославије наступио 37 пута и дао 28 голова, четири пута био најбољи стрелац наше лиге, за „Војводину” је одиграо 196 утакмица и дао 126 голова, највише од сви њених играча. Рођен је 1930. у Новом Саду, умро је у Атини 2017. и сахрањен од неког тамошњег „пулајефте”.

Павле Малешев

 

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести