Од данашњих занимања добошару је најближи онај чувени пи-ар (ПР), само што за добошаре нису тражили нашминкане и деколтоване плавуше, већ поуздане поданике општинске, често скромног стаса, али - јаког гласа. „Кунем се да ћу говорити истину чак и када лажем. Добошар не сме хулити на богове и свеце, може пишати уз ветар на сопствени ризик. Те: Између неба и земље је добош, а све остало је ваше уво. Када вам тутнем, да чујете“, говорио је, између осталог, Лекса Тутул. Измишљени (али к‘о да је жив) јунак књиге „Добошарије“ Милутина Ж. Павлова.
Лекса је још знао и строго да опомене: „Ко није ун‘о коња у таксативни регистар и нема сточни пасош на коњско име - коњ ће му бити испрегнут из кола или фијакера на лицу места и биће строго кажњен“. Ова порука је намерно изабрана јер су добошари били веома важни за контакт власти и житеља, пре свега на селу. Плакате, прогласи и остале наредбе су такође „радиле“, али се рачунало да сељани боље чују него што читају. Најчешће су преношене важне поруке и наредбе: када и где ће се вршити пелцовање вашки против беснила, цепљење кокошака ради спречавања епидемије живинске куге, исто тако и свињске, па забрана извођења стоке крупног папка због шапа и слинавке, затим најоштрија претња казном онима који не доведу децу на бе-се-же вакцину, те мноштво сличних упутстава важних за здрав и правилан живот села.
Негде и некада су биле дозвољене и личне поруке, типа “Одричем се своје жене Јулијане К. рођене М. која ме је оставила и побегла с примашом оркестра ’Фриш чардаш’, а њене дугове не признајем”. Било је и е-пе-пеа јер ниједна општина није била гадљива на новце. Још се користи фигура “отишла им фирма на добош”, с обзиром да су добошем позивани купци фендоване покретне и непокретне имовине несолвентних привредника.
Све негде до седамдесетих година прошлог века могло се на раскршћима војвођанских села чути оно чувено: “Чујте и почујте! Даје се на знање!” Тада су добоши замењени разгласним станицама, крештавим и прегласним звучницима, с којих се врло брзо није слушала само важна вест већ и музичке честитке и жеље, читав програм локалних радио станица. Међутим, никада нова техника није достигла шарм добошара, чак је почела да вређа уши, укусе, а веома често, и добре сеоске обичаје. Тако се тишина вратила у шорове па је онај ко мора да тугује могао на миру да плаче, а коме је било до весеља, ишао је у кафану. Речник и фигуре добошарске су прешле у (ретке) хумористичке скечеве, док су преостали исправни добоши аванзовали у носиоце ритам-секција раних омладинских yез састава.
Јављали су добошари и лоше, страшне вести о ратовима и страдању, али су, срећом, запамћени пре свега по веселим лапсусима и комичним догодовштинама. Што рече Лекса: „Тешко добошу који се не чује, а види се“.
Павле Малешев
