Тамбураши се и данас оре са војвођанских салаша или кафана смештених у језгрима најурбанијих панонских градова. Мелодије сетне, текстове познати, а лица извођача увек озарена како би пијаног госта још више омамила да одреши кесу. Тамбурашка прича није од јуче и траје више од једног века. По старим жицама дрвених инструмената свирало су се и током Првог и Другог светском рата, преживеле су страдања и трендове, а приче о песмама уз које се ломе чаше, неретко остају изван маргине троминутне композиције која кратко траје док наилази нова. Таква је прича и осамдесетдвогодишњег Ратка Шоћа, академског сликара, афористичара и аутора чувене песме „Осам тамбураша с Петроварадина“.
И Шоћ се кадкад задесио у кафанама широм Војводине и слушао властито ремек-дело, док су весели људи око њега, несвесни присуства аутора, уз дигнуте чаше испијали вино. Тако је једном приликом у сомборској кафани „Фијакер“, на којој је Шоћ излагао своје слике, за ауторе после изложбе био организован пријем, када су засвирали тамбураши.
- Требало је да се направи календар за нашим сликама. Поред мене је сједео професор Миодраг Вартабедијан са Акедемије, изврстан естета и гитариста. Преко пут нас је био власник штампарије из Београда, који је дошао да уради календар. Засвирали су „Осам тамбураша с Петроварадина“. Власник штампарије питао је професора Вартабедијана: ‘Знаш ли ко је написао ту песму?’ Професор каже „одавно је та песма“. „Написао је тај који седи поред тебе, Ратко“. „Ма није могуће“, одговорио је професор. Устао је, пружио ми руку и рекао: То је моја омиљена песма коју често свирам“, присећа се Шоћ.
Песму Осам тамбураша с Петроварадина, Шоћ је посветио Јаники Балажу.
- Јаника је једном дошао код мене у Врбас и рекао: Ратко, када ми то изведемо, пуцаће Петроварадин. Невероватно како је на тако малом инструменту изводио велике мелодије, прича Шоћ.
И пуцао је Петроварадин 70-их и 80-их година. До тада Оркестар Јанике Балажа попримио је име познате песме и остао упамћен као “Осам тамбураша с Петроварадина”.
Рале, шараш ли?
Ратко Шоћ данас живи у Врбасу. За себе каже да је, пре свега, ликовни уметник. Излагао је на бројним домаћим и интернационалним изложбама. И данас ствара у свом атељеу у Врбасу. У његовом граду понекад га сретну његови другари пензионери и питају:
- Рале, шараш ли?“
- Шарам, шарам.
- У пензији си и још шараш. Понекад, како каже, сврати на Тврђаву.
- Посјетим тврђаву али некако са сјетом. Многих више нема и када ходам, ходам по ритму и само што се не окренем да видим прате ли ме “Осам тамбураша” Јанике Балажа.
Међутим, истиче да је сретан што је његова песма заживела и што је оставио трага у граду своје младости и успомена.
Песма је прешла границе Петроварадинске тврђаве и почела до одјхекује по читавој Југославији. Прва, оригинална изведба приписује се Милошу Милошевићу, аранжман је урадио Јаника Балаж, а плочу је издао ПГП РТС. Ипак, Шоћево ауторство је, у налету многих који су препевали ову песму, остало у сенци. Неретко мењан текст и аранжман ипак није могао да заобиђе “душу” ове песме. Многи мисле да је “Осам тамбураша с Петроварадина” заправо дело Звонка Богдана, који је песму највећим делом и прославио. Међутим, тек пре три године, Шоћу је и званично признато ауторство.
Волим, љубим, ништа чудно
- Мика Антић ми је за “Осам тамбураша” говорио да је то као и свака љубавна песма … волим, љубим, ништа чудно. Али одакле он заустави Дунав преко нас живих поред реке. Тај стих му вреди пет песама - присећа се Шоћ речи великог песника са којим се дружио.
- Многи су додавали ријечи и мијењали строфе, а неки су додавали и своје име као коаутора и аутора. Тако је урадио и Звонко Богдан. Измјенио је строфу и ставио “водићу те на венчање”. Води се крава на вашар. Са женом се иде. Никада се није јавио ни изразио жељу да ме упозна - наводи Шоћ.
Прича о „Осам тамбураша с Петроварадина“ Јанике Балажа је војвођанска лектира, југословенски роман и светска литература. Томе сведоче и њихови наступи на готово свим континентима где људска рука диже чашу вина и душа запева сетну песму. Ипак, њихова прича је превасходно прича Новог Сада и Петроварадина, која је изградила културни идентитет овог града, каже хроничар и публициста Зоран Кнежев, аутор књиге „Тамбурашке приче из давнина“, у којој је писао и о оркестру Јанике Балажа.
- На свирке чувених Осам тамбураша с Петроварадина, 70-их и 80-их година прошлог века, аутобусима су долазили људи из читаве Југославије и Европе. У то време, Нови Сад је био бастион тамбурашке музике. Дешавало се да нема слободних места, па се присуство на свиркама морало заказивати и месецим унапред - каже Кнежев. Песма Ратка Шоћа, додаје он, прославила је тамбурашки оркестар Јанике Балажа и одредила његов идентитет на којем и данас почива.
- Они су са том песмом жарили и палили и изван граница бивше Југославије. Свирали су и на приватним прославама председника Тита. Песма је оставила дубок траг, не само у тамбурашкој, већ музици уопштено на овим просторима - објашњава Кнежев. За Шоћа, Кнежев каже да не само да је прославио Јаникин оркестар, већ је „себе уткао у једну неизбрисиву тамбурашку причу“.
Петар Алимпијевић
