Прошле године, после дугих 113 година од смрти вожда Ђорђа Стратимировића, испуњена је његова последња жеља да му посмртни остаци почивају у Сремским Карловцима. Колико је то, по Вашем мишљењу, био важан догађај за нашу државу и за културу сећања на националне хероје у нашој историји?
Испуњење предсмртне жеље вожда Ђорђа Стратимировића, на које се предуго чекало, само по себи је похвалан чин достојанственог односа поштовања према једној великој и заслужној личности из наше прошлости, што сведочи да ударци који су деценијама наношени култури памћења српског народа ипак нису успели да у њему до краја затру свест о томе да без самосвесног ослонца на светле историјске појаве и примере не може бити сигурног кретања у сложеној садашњости и поузданог усмеравања ка неизвесној будућности. Повратак вожда Стратимировића међу Србе посебно је значајан у времену кад је, као и у његово доба, свеукупно српство изложено опаким изазовима, не само спољним, већ и унутрашњим, што се, поред осталог, у јавном говору огледа и у оркестрираном отпору споменичком обнављању културе памћења српског народа, за шта се махом арогантно и аподиктички, без спремности за аргументовану дискусију, наводе стручни, естетички, па и тобоже цивилизацијски разлози.
Да ли су, по Вашем мишљењу, живот и дело вожда Ђорђа Стратимировића били доказ да лична жртва и одрицање, мотивисани љубављу према свом народу, отаџбини и вери, чак и у скоро немогућим условима, увек на крају донесу плодоносне резултате?
Свакако! У Вашем питању, које је заправо констатација, важан је прилог „на крају“. Јер, вожд Ђорђе Стратимировић је у свом полетном ревновању за српску ствар у кошмарним условима револуционарних 1848. и 1849. године наилазио на жестоко супротстављање моћних актера унутар, условно речено, српског националног фронта, па је чак доживео и лични пораз. Али, како се једном изразио мудри Владета Јеротић, „само дела љубави остају“.
Колики и какав је историјски значај Српске Војводине за очување и развој духовности, културе и државотворне свести српског народа?
Несумњиво би могао бити велики, кад би се на најширем плану о њој довољно знало, особито међу младима. Зато је, поред осталог, важно и да се повратак вожда Ђорђа Стратимировића на одговарајући и примерен начин медијски пропрати и његов смисао стручно образложи у терминима трајне актуалности идеја и мотива који су вожда и његове саборце, чак и оне са којима се није у свему слагао, сред бура једног великог царства у превирању, покретали да се боре за правну заштиту и очување српског идентитета у Војводини. Вожду и његовој улози морало би бити посвећено и више простора у уџбеницима историје, уз дидактички и васпитно добро осмишљена тумачења која би разумевање његове мисије пројектовала ка ономе што је у њој трајно поучно и подстицајно. У светлу тог далекосежног визионарства и мудрости младима треба указати и на величину чињенице да је свечаности похрањивања посмртних остатака вожда Стратимировића у Сремским Карловцима присуствовао и господин Иштван Пастор, најугледнији мађарски политичар у Србији, а вожд је, подсетимо се, успешно ратовао баш против Мађара. Има симболике и у томе што је литија са ковчегом пролазила улицом патријарха Рајачића, са којим се Стратимировић за живота никада није истински помирио. Историја најчешће то није, али за мудре, далековиде и одговорне заиста може бити учитељица живота, а не његова тамничарка, како пречесто бива...
Како Ви, као један од наших најбољих познавалаца политичких прилика у Босни и Херцеговини, оцењујете данашњу позицију Републике Српске у контексту унутрашњих и спољних притисака којима је она, чини се, из године у годину све интензивније изложена?
Са избијањем и заоштравањем украјинске кризе појачали су се притисци чији је циљ „дисциплиновање“ Републике Српске, која се пре извесног времена конкретним политичким одлукама и правним средствима одлучно супротставила пузајућој ревизији одредаба Дејтонског споразума, кроз одузимање надлежности које по његовом тексту припадају ентитетима, односно не припадају заједничким органима власти у Сарајеву, релативизовање, до одбацивања, појма конститутивности трију народа и постепено централизовање државе. Важан моменат јесте и незадовољство већине Хрвата својим садашњим положајем, тако да у том погледу РС није усамљена. Нелегално постављени високи представник међународне заједнице Кристијан Шмит посегао је чак и за дуго некоришћеним „бонским овлашћењима“, а појачан је и војни контингент ЕУФОР-а у БиХ. Ипак, Република Српска за сада успева да се сразмерно успешно одупре растућим притисцима, а српски члан трочланог Председништва БиХ Милорад Додик, упркос наметнутим санкцијским ограничењима, успева да оствари међународне контакте. Био је у Бриселу, посетио Ердогана, стигао и до Путина... У питању су велике игре светских моћника, што малим актерима у међународној арени битно ограничава маневарски простор, а Република Српска формално и није држава, тако да не располаже пуним спољнополитичким капацитетом, што бошњачки и тзв. „пробосански“ политичари и функционери грубо злоупотребљавају, „киднапујући“ право представљања читаве дејтонске БиХ на међународном плану. Ипак, није све сасвим црно. Велике кризе по правилу стварају нове, противречне динамике, па самим тим и нове шансе за оне којима, како сада изгледа, лоше иде и још горе им се пише. По мом осећању, највећа опасност која се надвија над Републику Српску која не може нестати, како неки злогуко предвиђају, нису концентрисани притисци споља, већ забрињавајуће одсуство унутрашњег политичког јединства у суочавању са њима.
Српска православна црква је данас, рекло би се, једина преостала пансрпска институција која је у стању да држи на окупу наш народ у свим деловима света. Колики је њен значај данас за наш народ и државу, какав углед има у православном свету и са каквим притисцима и изазовима се суочава?
О њеном обједињујућем, саборном духовном и националном потенцијалу најречитије говоре усредсређени насртаји на Српску православну цркву, који у континуитету већ подуже трају са свих, спољашњих и унутрашњих фронтова којима је циљ да наруше јединство и осујете државотворне снаге српскога народа. На општем плану, настојања да се СПЦ представи као ретроградна институција противна свему ономе што се приказује као цивилизацијски напредак део је шире антиправославне кампање коју воде глобалистички центри моћи на Западу, јер је православље непремостива препрека пројекту докидања свих традиционалних вредности на којима коренито почива идентитет оних нација које припадају православном духовном и културном кругу. Уосталом, Европски парламент је недавно усвојио једну резолуцију у којој се изричито изражава забринутост због „покушаја православне цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, посебно у ентитету Република Српска, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и ојача односе између државе и цркве”. Карактеристично је да се говори о „православној цркви“, као да их у поменутим државама и ентитету РС има више, док се у јавном дискурсу у БиХ, Црној Гори и у још неким срединама СПЦ све чешће тенденциозно назива „Црква Србије“, чиме се, с једне стране жели указати на њену грешну везу са (секуларном) државом, а са друге ограничити канонска јурисдикција само на територију Србије, што, поред апетита југословенске „разбраће“, погодује и фанариотској „папистичкој“ тези о надлежности Васељенске патријаршије над православним црквама у државама насталим распадом Југославије, на коју се односио цариградски томос о аутокефалности издат СПЦ 1922. године. Кад се разматрају положај и деловање СПЦ, о овом сложеном свеправославном контексту неизоставно се мора водити рачуна.
Очекује се нови долазак турског председника Реџепа Тајипа Ердогана у Србију. Били сте амбасадор у тој земљи, говорите њихов језик и најбољи сте познавалац њихове историје и културе у домаћој академској заједници. Колики је значај ове посете у контексту тектонских геополитичких промена узрокованих украјинском кризом, али и даљег унапређења српско-турских односа?
Срећом, у нас се током последњих десетак година, рецимо у Институту за европске студије, али и у неким другим научним установама, формирало више веома компетентних млађих познавалаца, условно речено, савремене турске проблематике, што раније није био случај. Свака посета Србији турског председника Ердогана, једног од најагилнијих светских државника у садашњим великим ломовима међународног поретка, значајна је и корисна. Њоме се, поред осталог, кида обруч изолованости који се жели створити око Србије због њеног неуклапања у америчко-европски антируски фронт, а у чему, чак и више од Брисела, предњаче они суседи ( Бошњаци у БиХ, монтенегристички суверенисти, Албанци на КиМ...) који незапамћено заоштравање у вези са збивањима у Украјини настоје да искористе за коначни обрачун са Београдом, односно реализовање својих амбиција на штету Срба и Србије. Без обзира на непроменљивост својих стратегијских циљева на Балкану, Турска данас објективно води промишљену и избалансирану политику према реалностима бившег југословенског и ширег регионалног простора, јер схвата да једино тако у односима са великим партнерима може одиграти улогу самосталног чиниоца на међународној сцени и изборити се за што утицајнију позицију у светском поретку који доживљава бурну метаморфозу.
После књиге ,,Неоосманизам – повратак Турске на Балкан“, домаћу читалачку публику обрадовали сте новом књигом под називом ,,Пусто турско“, већ преведеном на енглески, која добрим делом говори о српско-турским односима кроз историју и данас. Колико знамо, односно не знамо о Турској и Турцима, с обзиром на то да су нас историјске прилике вековима држале на окупу и обрнуто, колико они знају, односно не знају о нама?
У начелу, нико ни о коме не зна довољно, чак и ако је уверен да зна, поготово на нивоу колективних представа које су, разумљиво, знатним делом засноване на предубеђењима ( мислим да је то у случају наше перцепције турског феномена тачније одређење од често коришћеног „предрасуде“). Предубеђења су се уобличавала и слегала током вишевековне српске интеракције са Османлијама и Турцима, а није тајна да тај међуоднос у основним одредницама није био пријатељски. Са друге стране, реалан саживот, и кад је у темељу није складан, неминовно ствара одређене синкретичке културне вредности и обрасце, што нам је донело елементе интегралног оријентализма, као обележја, а ја бих рекао и одлике нашег културног идентитета и менталитета. Обично се каже да је Србија између Запада и Истока, а ја верујем да је исправније и у сваком погледу цивилизацијски продуктивније рећи да носимо Запад и Исток у себи, што, ако се неоптерећено и хармонично рационализује, представља богатство и компаративну предност у европским координатама које, с разлогом, сматрамо легитимно својим. Захваљујући низу фактора, Срби и Турци се у новије време на различите начине више срећу и узајамно боље упознају, што је свакако позитивно, под условом да не поведе ка усхићеном и некритичком релативизовању и онога што се, као трансисторијски потврђене разликовне константе, не би смело релативизовати.
