Ипак, за њу у Бриселу не знају, а надлежни у Загребу и Београду очигледно баш много не маре. Увек, ваљда, имају нека преча посла.
Наиме, пошто територија Хрватске Илочким џепом поред десне обале Велике реке копном дубоко улази и раздваја територију Србије према Нештину, с једне стране, и Шиду, с друге, постављено је мноштво граничних прелаза, царина и Пограничне полиције.
Паланку и Илок, ваздушном линијом удаљене за ширину реке, раздваја Дунав, а спаја мост, на чијој је средини међудржавна граница. Преко те ћуприје свакодневно саобраћа, између осталих, и аутобус овдашњег „Дунавпревоза“, који иде од Паланке до Нештина и Визића, два села која су у Срему, али припадају паланачкој општини. Током школске године ка тим селима, због ђака основних и средњих школа, има шест полазака и, наравно, исто толико повратака.
– Све је то за оне који не иду овим путем веома компликовано, али док не прођете овуда, тешко је то речима и објаснити – објашњава Фрањо Царо, возач аутобуса – ветеран који је, пре пензије, за воланом провео 43 године, протуњао 4,5 милиона километара по читавој Европи и сасвим компетентно тврди да такву компликацију нигде није видео. – Већ годинама возим ову линију и сви ме знају. Од Паланке до Нештина и Визића, тамо и назад, има око 35 км, али су зато постављена четири гранична прелаза. Дакле, тамо и назад морам их осам пута проћи аутобусом. Значи да са шест полазака дневно 12 пута уђем и изађем, сваки пут по пар километра, у Хрватску, односно ЕУ. Пре моста с ове стране је наш гранични прелаз, с друге стране хрватски, па пошто не идем у Илок, него скрећем лево за Нештин, у Батовом долу, пре изласка из ЕУ, још је један хрватски гранични и полицијски пункт, па се пењем и излазим на равнину Пландиште, пре Нештина, где ме чека још један наш прелаз. Значи да их сваки пут прођем 48 пута. Да ли је то некакав светски рекорд и има ли тога игде у свету не знам, али чисто сумњам. Пасош још некако издржава бројне печате, али сваки пут када прелазим границу и улазим у ЕУ, документ мора на скенирање па га временом и пре истека важења свог изломе. Али, шта ћеш, прописи су прописи, а служба служба.
Ипак, Фрања, наглашава да аутобус, он и ученици на тој линији немају никакве проблема. Срећом, на граници има много разумевања и српских и храватских цариника и полиције. Док траје школска сезона, свакодневно с њим путује четрдесетак основаца и средњошколаца, приде покоји мештанин на посао или код лекара, у суд или општину.
– Тако ти је овде и већ сам се навикао – констатује искусни возач. – Лепо се слажем са службеним лицима, па и хрватским цариницима и полицајцима, јер разумем њихов језик, а видим да и они све ове године схватају шта причам. Највише ми помогну када мој аутобус пропусте преко реда ако је велика гужва на граници. Људски је то јер превозим ученике. Кад живиш уз границу, мораш се пазити с комшијом, односно сусједом – констатује човек који је, вероватно, апсолутни рекордер по дневном броју улазака и излазака из ЕУ.
Он може да каже и не слаже: Ставим пасош у yеп, уђем, изађем из Европе, јутром, подневом или мраком – када ја хоћу!
М. Суџум
