Осим што би требало да омогући стварање прихватајућег и подржавајућег школског окружења кроз отворену комуникацију, циљ програма је јачање отпорности ученика на ризична понашања, уз подстицање да одговорно доносе одлуке, развој вештина потребних за превладавање стресних ситуација, те препознавање и контрола емоција.
За запослене у школама организована је серија обука како би имплементирали програм на часовима одељенске заједнице кроз радионице и дискусију са ученицима, а у томе им је од помоћи припадајући приручник.
Евалуација програма на узорку од више од 100 земаља широм света показује да програм доприноси већем самопоуздању деце и младих, успешнијем остваривању и неговању односа са вршњацима и ближњима, мањој склоности ка ризичним понашањима, као и практиковању здравијих стилова живота.
Црна Гора је још 2015. године започела имплементацију програма „Вештине за адолесценцију” у 17 основних школа у Подгорици, Даниловграду, Спужу, Цетињу и Никшићу, а у њему је учествовало око 850 ученика, док су фацилитатори били психолози, наставници предмета биологија, здрави стилови – начин живота, грађанско образовање, помоћници директора и координатори наставе. Две године касније, спроведено је опсежно истраживање.
Ученици су оценили да је програм интересантан, користан, другачији од других предмета, да пружа могућност за више интеракције и изражавање сопственог мишљења, те су се, сходно томе, боље упознали. Такође, научили су да конструктивније решавају конфликте у одељењу и са пријатељима ван школе, да не чине оно што не желе само зато што вршњачка група то од њих очекује, али и да проблеме не доживљавају фаталистички, већ као изазове на путу сазревања. Потврђују да су ојачали самопоуздање, развили способност прихватања и разумевања различитости и тако изашли из устаљених крутих оквира, које школа иначе негује и подржава. Скечеви су им, кажу, помогли да боље схвате ситуације које им се дешавају и да адекватније реагују, а као веома користан део програма навели су учење да разликују емоције од мишљења.
Бројање до десет је једна од активности која им је, додају, била нарочито корисна у свакодневном животу. Опште мишљење ђака који су учествовали у програму јесте да га треба водити психолог или педагог школе, а не наставник, ма колико био добар предавач и остваривао добар контакт са децом у оквиру свог предмета. Разлог лежи у чињеници да је то особа која их у свакодневним околностима оцењује, због чега пред њом имају одређену задршку, то јест потребу да изнесу мишљења и ставове који су социјално пожељни, а не оно што заиста мисле и осећају.
Родитељи, пак, сматрају да се увођењем оваквих програма јача васпитна улога школе, што је важно, будући да садашње генерације деце захтевају више вештина него што их реално имају очеви и мајке.
Кључни изазов за просветне раднике била је бројност групе, оценивши да она не би требало да има више од 15 ђака, као и мотивисање већ оптерећених ученика за учешће у програму једном недељно и то обично на последњем часу у распореду. За већину материјала из приручника тврдили су да је изузетно добро осмишљен и потпуно применљив у локалном контексту, с тим да су пожељна фина прилагођавања култури, менталитету и узрасту деце у појединим лекцијама и активностима, те су предложили да се искористе цитати из књижевних дела која припадају културној баштини региона.
С. М-ћ
