Део поставке су и документа која се чувају у фонду Ф.183 Архива Војводине која је сачинила Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини о том зверству мађарских окупационих снага.
Ова потресна изложба о жртвама чурушке рације, настала у сарадњи са Епархијом бачком, је својеврсни наставак књиге „Мученици из Чуруга” директора Архива Војводине Небојше Кузмановића у којој је на исти начин аутор посветио пажњу овој теми. Архивски саветник у Архиву Војводине Љиљана Дожић, која је уз Небојшу Кузмановића и секретара Епархије бачке протојереја Владана Симића приредила изложбу, каже да су представљене све фотографије убијених Чуружана које Архив Војводине поседује, али да се у депоима те институције налази још докумената који сведоче о рацији, осим изложених.
- Постоје две врсте докумената – каже Љиљана Дожић. – У првом реду су то пријаве које су подношене после рата Комисији за утврђивање злочина окупатора у Војводини. Они који су преживели рат су пријављивали сваку врсту злочина која је почињена. Имамо велики број тих пријава за свако место у Војводини, па и за Чуруг. Међу њима су и пријаве за убиства у рацији. Злочине су пријављивали рођаци, људи који нису из Чуруга али су имали везе с убијенима, ређи је сличај да су чланови породице то чинили, јер су врло често у рацији читаве породице страдале. Постоје одређена неслагања у броју жртава. Сматра се да многе жртве нису пописане тада јер није имао ко да их пријави.
По њеним речима, друга врста докумената су записници о саслушању сведока тих догађаја пред Комисијом и то су много потреснија сведочанства јер садрже више детаља шта се дешавало и како су страдали.
- Мене је све ово посебно дотакло јер сам Чуружанка – прича Љиљана. – Напоменула сам на отварању изложбе да се ми у Чуругу рађамо са геном за овај догађај. С генерације на генерацију код нас се преноси прича о рацији. Ми рођењем добијамо сазнање и осећај за те догађаје. Сви смо веома осетљиви када је та тема у питању и чувамо успомену на те људе. Сећање на ове мученике не може избледети, не можемо заборавити, не зато што нећемо, него зато што не можемо да заборавимо. То сећање је дубоко уткано у наше личности и животе.
Љиљана напомиње да је потпуно други доживљај када пред собом имате фотографију човека који је невин страдао у том егзодусу са његовим основним биографским подацима, у односу на ишчитавање података о страдању у документима. Како каже, фотографије тих људи чине да донекле можете да стекнете представу о њиховом животу пре смрти.
Наглашава да су у случајевима када је цела породица убијена, злочинци врло често одводили једног члана, а потом долазили по остале. Сва убиства била су праћена пљачком, а интересантно је да су извршиоци злочина скидали одећу и обућу са жртава.
Поставка се може погледати до 5. фебруара.
н Зорица Милосављевић
Фото: С. Шушњевић
Последњи пут у мајчином крилу
Случај Петра Кекића, десетогодишњег дечака, који је једини из породице преживео рацију, и један од ретких сведока тог злочина, посебно је дирнуо Љиљану Дожић. Читајући његово сведочење и опис читавог догађаја када је имао 13 година, Љиљана каже да јој је за око запао наизглед небитан детаљ. Описујући шта се све дешавало дечак је споменуо како су мајка, сестра и он дошли у магацин, једно од места егзекуције, и како га је мати ставила у крило.
- Када сам то прочитала, почела сам да плачем. Није ми било испрва јасно зашто, јер сам прочитала толико страшних описа тих збивања. Тек после неколико дана схватила сам зашто ме је то толико дирнуло - помислила како је њему можда три година касније од свега било најбитније да је последњи пут седео у мајчином крилу. Замислила сам и ту жену преплашену у том магацину која немоћна привија децу себи мислећи да ће их тако спасити. Пронашла сам међу документима сведочење Мађара, који је спасао Кекића. Игром судбине он је уперио лампу у Петра у згради општине где су такође ликвидирани мештани и само га је ухватио за руку и одвео у своју канцеларију. Сутрадан су га одвели код деде. На отварању изложбе сам сазнала да је Петар Кекић жив, али нажалост болестан - каже Љиљана Дожић.
