Таква су макар дела младог уметника из Руменке Филипа Џолића (26), који најрадије воли да слика комбинујући акрилне и уљане боје, док га тренутно највише занимају сакрални елементи кроз које повезује ликовност и ирационалност.
Његово виђење уметности, баш као и сами радови, може се интерпретирати на више начина, а опет, који год закључак да се донесе, све док га уопште има – није погрешан! Тако Филип сматра да уметност захтева вечно усавршавање, што је, за разлику од бављења спортовима, и могуће, будући да са зрелошћу она бива боља и напреднија.
– Студирајући графику на Академији уметности, приметио сам да уметност није само оригинално дело, него је процес који тражи да на крају буде дело које ће се из гомиле истаћи и бити валидно – каже Филип, чије радове ћете моћи да погледате средином фебруара у оквиру колективне изложбе СУЛУВ-а. – У почетку је то изгледало као неко развијање детета које опажа свет око себе. Полако сам вежбао цртеже да бих дошао на крају до боје, а после две-три године долази до засићености, те одлучујем да се усмерим ка некој одређеној теми и пољу истраживања. У уметности сам приметио да даје могућност за одговоре области као што су психологија, социјологија, антропологија... Уметник нема задатак да дâ одговор, него да постави питање јавности и да је кроз комуникацију са сликом приближи одговору. Значи, уметност је алат који служи за продубљивање одређених тема.
Као неки медијум, рецимо... Да ли постоји неки рад који би издовјио, а који најбоље описује све ово што си рекао?
– Код мене рад никад није самосталан, аутономан, што је опет један ток, као воз. Локомотива је идеја која ме покреће, а вагони су појединачни цртежи, па су у првом вагону дрва, у другом су колачи... Свако у тој серији вагона нађе нешто што му је карактеристично. А кад бих издвојио неку слику, била би из последње серије, што ме тренутно и интересује. Тренутно сам на мастер студијама где развијам графику, и кренуо сам да развијам тему која се тиче ирационалног у човеку, неухватљивог, да бих на крају дошао до сакралних тема, односно дошао сам до иконе која ми је привукла пажњу јер она може да прикаже неке ствари које нису видљиве физичком оку. То су ирационалне идеје као шти су вера, истина, правда... Оне нису логички ухватљиве, а нису ни несвесне како их Јунг назива. Оне су ирационалне јер се не могу логички тотално уоквирити и упаковати у пакет који можемо да именујемо. Мој креативни процес, како сам почео да стварам и како сам дошао до њега, почео је тако што сам се препустио том ирационалном току. Узео сам глину да нешто обликујем, не размишљајући шта ће да произађе. Сагледавајући такву једну апстрактну форму, која је ликовно решена, почела је да ме подсећа на облик жене. Онда је уследио корак када сам у том облику хтео да пронађем неки наратив, неку причу, нешто дубље. Потом правим једну рупу у тој глини, отварам је и она ме асоцира на облик детета, па је следећи корак у размишљању да је то мајка која је дала простор новом бићу. Ту глину печем и она постаје скулптура од које правим графику на коју преносим симболе и правим слике. На крају сам дошао до тога да сам написао и неке речи о њој, поезију. Тако да је то слика која ми је најдража, а тиче се рођења. Будући да се бавим иконом, а у духу Божића када се присећамо Мајке Божје, та жена је биће које може да носи комплетног Бога у себи. Мој задатак је да кроз ликован језик пробудим човека и освестим да постоје ирационалне активности у човеку.
Од богиње до Богоридице
Археолошко налазиште Доња Брањевина код Дероња изнедрило је тајне најстарије ратарске културе у Европи, а Црвенокоса богиња најзначајнији је проналазак. Она је уједно и инспирација многим уметницима савременицима, па је тако Филип пре две године покренуо ликовну колонију „Од богиње до Богоридице“, која се одржава сваког октобра управо на поменутом локалитету.
– Битно је где се човек налази и шта утиче на процес стварања и саму слику. Тако смо и дошли до назива „Од богиње до Богородице“, алудирајући да се налазимо у хришћанској цивилизацији, а да покушавамо да пронађемо спону између преисторије и овог доба – истиче наш саговорник.
Лепота уметности је што свако има право да је доживљава на свој начин. Ти причаш о Мајци божјој, а неко може да доживи да је реч о Мајци природи. Како ти као уметник доживљаваш туђе доживљаје својих радова?
– Свака интерпретација је нови свет, нова идеја, што значи да та слика има одређени живот и она, иако је мртва, кројена је идејом, душом и руком ствараоца. Као таква, постала је душа која има одређене елементе, па може да комуницира с особом. Мени је искрено драго када добијам било какве критике, јер не делим нешто на позитивно или негативно, свака критика је добра јер значи да представља реакцију. Ако је човек равнодушан, онда сматрам да није успешна. Ако нема критике, онда не ваља, џаба сам се трудио.
Ако узмемо у обзир да различите уметности имплементираш у своју, да ли можемо да кажемо да она нема границе? И, ако нема, да ли би требало да има?
– У техничком смислу она има границе, али у идејном и спознајном смислу, нема. Ми смо технолошки ограничени, али ти елементи су сасвим довољни да искажемо бесконачне идеје. Као што је ДНК саздан од четри компоненте које се мењају у бесконачним низовима, па је свака јединка другачија.
Да ли је могуће ограничити је?
– Дучић је рекао да кад говоримо о уметности, треба да дефинишемо шта је лепо, а лепо је оно што одговара идеји, некој тежњи...
Али, лепота је врло субјективна ствар...
– Тако је, али мени се допада та дефиниција. Ако је моја идеја да представим мајку, што је она ближа тој идеји, биће лепша, а ако претерам у томе, онда је то кич. Ако промашим тотално, онда је ружно. Можда бих рекао да би уметност требало ограничити у неком смсилу да постоји ликовна и визуелна уметност.
Текст и фото: Леа Радловачки
