Међу њима су црно-бели холштајн и сименталка, каже нам Милош Првуљ (20), најмлађи члан поменутог газдинства, који је прошле године као млади пољопривредник од Покрајинске владе добио субвенције за куповину микс приколице за силажу. Тренутно је студент друге године ветерине на Пољопривредном факултету у Новом Сад и једва чека да заврши са студијама како би се вратио у свој родни крај. Иако воли посао којим се његова породица бави већ деценијама, каже да је у данашње време и те како изазовно изборити се с ниском ценом млека (која је око 40 динара по литри), те да би она требало да буде бар 55 динара како би се без секирације завршавала година.
- Откад знамо за себе бавимо се говедарством, то је традиција, само што је прадеда држао две-три краве, а кад је тата све преузео, то је кренуло да буде мало озбиљније, па смо сваке године све више и више напредовали и и не стајемо на томе - каже наш овонедељни саговорник.
Е, то је лепо чути. Је л’ тако и настала љубав према пољопривреди и тој врсти посла?
- Да, цео живот сам ту, откад знам за себе сам с кравама.
Јеси ли имао некад нека друга интересовања и опције за студирање?
- За студирање, не. Али док сам био мањи, једно време ме то није занимало, док сам имао пет, шест, седам година... Тек сам после кренуо уз тату, а онда је и почео да ми препушта посао. Онда сам уписао средњу ветеринарску школу у Панчеву, а пре две године сам уписао ветерину на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
Планираш ли да се преусмериш баш на ветерину?
- Ветерину волим, то је нешто што радим од почетка, али волим и менаyмент на фарми, и то ме занима. А то су ти послови - исхрана, брига о животињама, нешто чиме се тата бави.
Колико је изазовно за тебе као младу особу да се бавиш говедарством?
- То је добро питање у овом тренутку, баш је изазовно јер сад доста људи продају краве, гасе производњу, а ми смо одлучили и да се ширимо. Изазовно је, али шта ћемо, то радимо од почетка и не можемо да прекинемо, надамо се да ће да буде боље, јер како кажу, не може дуго да буде лоше.
Надам се. Колико је напоран посао сам по себи, у смислу да има доста раног устајања, да је физички напорно, психички...?
- Јако је напорно и психички и физички. То је све сваки дан. Краве не знају да ли је Нова година, Божић, слава, празник... Код њих мораш да си ујутру у исто време, поподне у исто време. Исто као и код човека, кад не једеш, гладан си, само што краве зависе од неког другог. Неко мора константно да брине о њима. А и психички је тешко, стално има неких дешавања, и кад се добро ради води рачуна, увек се нешто безвезе деси, нешто искрсне и никад на то не може да се утиче како треба. Тако да, наспрам оног што радимо, све је јако бедно, и цена млека, баш је све поражавајуће.
Шта вас, онда, одржава у том послу?
- Одржавају нас рад и количина, јер данас на мало не може да се ради, не вреди ко има четири-пет крава, од тога нема ништа. Али неко ко има доста крава и доста млека, опет има неки месечни приход који није толико занемарљив. Е сад, кад се погледају расходи, онда ни то није нешто, али од нечега морамо да живимо, нешто мора да се ради. Поред сточарства радимо и ратарство, па једне године не роде кукуруз и пшеница, а буде добра цена млека и увек се то некако испегла.
Млади људи који желе да се баве пољопривредом и остану на селу, некад наилазе на придике, неразумевање, дискриминацију, јер се то третира као нека врста неуспеха. На какве коментаре околине наилазиш и како се носиш са тим?
- Имам став да се тиме бавим и да то желим, а коментари никад нису били лоши. Одрастао сам у таквој средини, где је то нормално, јер шта ћеш друго да радиш у селу него то што твоји раде. Онда се и не осећам лоше и дискриминисано. Кад сам дошао у Нови Сад на факултет, па кад сви чују шта радим, какво имам искуство и праксу, свима је то плус, нико ме због тога није ставио по стране.
Сад си у Новом Саду, упознао си се са већим градом, много већим могућностима... Да ли те вуче да останеш овде или си баш решен да се вратиш у Сакуле?
- Не вуче ме уопште, размишљам само да прође ових шест година, колико студије трају, и да се вратим тамо и да наставим оно што сам започео и да се томе максимално посветим.
Планираш ли да прошириш своје газдинство?
- Планирам да проиширим производњу, али не набавком грла, већ селекцијом својих и да добијем што више женских грла које ће остати ту на фарми за приплод. Баш сад правимо нови објекат за смештај крава и циљ нам је да попунимо капацитете.
Које расе грла имате и одакле сте их набавили?
- Имамо црно-бели холштајн и сименталца. Црно-беле краве имамо од почетка и пореклом су са једне фарме из Земуна, била је то добра генетика јуница. А са сименталкама смо почели 2014. и увезли смо 11 комада из Немачке и оне су се прошириле код нас.
Је л’ идете на пољопривредне сајмове и колико вам они значе?
- Идемо редовно, значе нам да видимо шта је ново, мада смо увек у току са свим дешавањима и новостима.
Шта би рекао младима који желе да се баве пољопривредом, шта би им саветовао?
- Саветовао бих им да, ако то стварно желе, да то и направе, да се баве пољопривредом и да се труде да то усаврше и доведу до неког максимума, да буде све како би требало. Да се не задовољавају нечим што су њихови преци радили, већ да прате нове технологије.
Те нове технологије су поприлично скупе, а колико им времена треба да постану исплативе?
- Ништа није скупо ако је добро и ако ради посао. Све зависи од инвестиције до инвестиције, али кроз неколико година све се исплати. Јер музне краве су као фабрика која ради 24 сата и производи млеко и све што уложиш у њих, брзо ти то исплате, чак и донесу неку додатну зараду. Али, наравно, мораш да им пружиш све што траже.
По твојој процени, колико би литра требало да кошта како би се посао заиста исплатио и да нема секирације да ли ћете бити на позитивној нули на крају године?
- На ову ситуацију, цену кукуруза, сточне хране и свих компоненти премикса и концентрата и додатака исхрани, као и на цену горива, пошто је све страшно скочило у последње време, све испод 50 динара је мало, чак и с тих 50 си после на позитивној нули, а 55 динара би било задовољавајуће.
Леа Радловачки
